Пре четири века, Темишвар је Евлију Челебију подсетио на корњачу у води

Kомби фирме „Геа Тоурс“ нас је покупио на периферијској бензинској пумпи до које смо стигли таксијем. Средовечни таксиста је, сазнавши да путујемо у Темишвар, рекао да идемо у најлепши град на свету – тамо је живео 18 година. Једе се жив што се вратио у Србију. Суперлативе које употребљава у опису града приписујем сентименталности с којом зрелост посматра младост.

Тих осамдесетак километара између два града непремостива су препрека за српске аутобусе и возове – не постоји ни једна редовна прекогранична линија између два банатска града. Kомби је каснио сат и по. Возач комбија, хиперактивни плавокоси младић са тетоважама на надлактицама, слушао је до изнемоглости треш метал – тврдометални бендови из моје младости за њих звуче као шлагери. На граничном прелазу на којем је владала атмосфера мексичког пограничног села из вестерна возач је покупио наше пасоше и дао их румунском полицајцу. Kада му је чувар румунске границе климнуо главом, што је био знак да је провера завршена, возач је стиснуо папучицу за гас и појачао тортуру својом музиком. После пет минута неко од нас је с неверицом изговорио: „Мајсторе, а наши пасоши?" Требало је видите возачев разливен поглед. Закочио је и таман хтео да окрене на празном путу, када се у равници појави плава ротација. Румунски полицајац му је без речи пружио наше путне исправе и одмахнуо главом.

У хостелу у којем смо се сместили дочекао нас је Флорентин-Александру Попа црномањасти намргођени газда. Зашто нисмо јавили да каснимо. И какав је то начин. Kада сам му рекао да немамо у Румунији интернет те да је кашњење ствар неодговорног превозника, а нарочито када смо нагласили да још нигде на путовањима нисмо наишли на тако срдачан пријем, променио је плочу.

Сутрадан ћемо ћаскати на доручку уз кафу и ракију, а на дан одласка ће нам поклонити флашицу румунске шљивовице.

Причао нам је како је био на концертима Бреговића и Бајаге у Темишвару, летовао је више пута у Будви и воли Београд. Препоручио нам је неколико добрих кафана. Судећи по Флорентину, скоро да нема менталитетне разлике између Срба и Румуна.

Херој на штакама

Тог дана је Темишвар стењао на 33 степена у хладу. Ипак смо одлучили да пођемо до центра, удаљеног петнаестак минута хода. Одморили смо се код једног споменика.
Статуа „Победник" је фасцинантна бронзана скулптура која, за разлику од историјских кич-поза јунака, представља хероја са инвалидском штаком и сломљеним мачем. Иза њега је на бетонском зиду исписано "Eroii nu mor niciodată" – хероји не умиру никада.

Аутор је Kонстантин Поповић, вајар из Букурешта, који имао исто презиме као српски теолози из Буковине, где је у Черновцима од 1890. радила православна богословија. Овај Поповић је свој споменик болној победи над Чаушескуовим режимом визуелно ослонио на сатиричне и пацифистичке радове Жоржа Гроса. Вајар је умро 1995., неколико година након постављања скулптуре и оставио мене да, долазећи Булеваром Таке Јонескуа према центру, сваки дан застајкујем пред његовим делом и размишљам о историји која помера презимена између народа и доноси победе, често болне, а још чешће изневерене.

Челебијиним трагом

Прво што човек угледа на прилазу центру је велики кружни ток са фонтаном. Бастион Марије Терезије налази се лево од њега. Од девет петоугаоних истурених утврђења, која су у 18. веку настала као део градског бедема, само је ово остало. Будући да је Темишвар ове године европска престоница културе, зидине од цигле су дотеране, у њему су сада фини кафеи и галерије.

Историјски извори нам говоре о изгледу градских бедема пре победе Аустријанаца над Турцима. Чувени османски путописац Евлија Челебија је 1660. оставио запис у којем се каже:

„Темишвар лежи у мочварама реке Тамиш, као корњача у води. Четири велика бастиона су њене ноге, а унутрашња тврђава је глава. Она је петоугаона“. Мада је прецизан, јер говори о мочварама а не о реци, Челебија доприноси забуни. Тамиш по којем је град добио име протиче петнаестак километара источно од њега. Турски путописац наводи да су бедеми од храстових стабала, повезаних плетеним прућем, замалтерисани и окречени у бело. Челебија спомиње девет музичких капела, 200 топова те да човек, ходајући бедемом, може обићи цели круг за сат времена. Само 56 година после Челебијине посете Темишвару, град је 1716. у хабзбуршким рукама. Уместо старих бедема настају нови са бастионима од цигле. Али пут обиласка града Челебијиним стопама остаје исти. Пролазимо кроз аустријску тврђаву и некадашњим градским зидинама, сада булеварима, који су у облику прстена, по узору на Беч, обујмили град крећемо према Тргу победе.

Трг победе

Успут свратимо до пивнице коју нам је Флорентин препоручио – Curtea Berarilor. Пивска башта унутрашњег дворишта окружена зидовима од цигле, а унутра атмосфера правог пивског подрума и – нефилтрирано пиво врхунског квалитета. То ће се у Темишвару поновити више пута. Овдашња пива полако избијају на европски врх.

Лепо расхлађени прошетамо до Трга победе. Са једне стране је карактеристична зграда Темишварске опере. Јединствена је у Европи по томе што поред румунске опере и позоришта има још и мађарску и немачку бину. Вишејезична уметничка зграда одражава дух града.

Најпре је 1875. изграђена у ренесансном стилу, али је тридесетих година прошлог века дограђена – на фасади је архитекта Дуиљу Марку, под утицајем Мусолинијевих грађевина, подигао неку врсту неовизантијске тријумфалне капије. За време побуне против Чаушескуа, револуционари су окупљеном народу говорили са балкона. Ту су убијени први демонстранти. У Темишвару је све почело, а Темишварска декларација је први документ о оснивању демократске Румуније. Не треба да чуди што је хибридна грађевина симбол града.

Kада се човек окрене и погледа низ трг, схватиће да се заправо ради о раскошном булевару са којег је протеран саобраћај. Омеђен је са обе стране репрезентативним вишеспратницама. На самом крају је Румунска саборна црква која је изграђена 1940. Изузетно необична грађевина која има византијске елементе, али и стилске особености молдавских манастира, изнутра је такође једна од најзанимљивијих православних цркава у којима сам био.

Тачно на средини између Опере и Саборне цркве на једном стубу римска вучица доји Ромула и Рема, митске осниваче Рима. Мусолини је поклонио вучицу Темишвару 1926.

Ту су двори Сибињанин Јанка…

Одмах до Трга победе налази се Дворац Хуњади. Данас је у њему смештен Музеј Баната. Ретко које место прича историју града као ово. Банат је видео многе војске и господаре. Пре двадесетак векова Дачане је покорио римски цар Трајан. Следе Вандали, Готи, Гепиди, Сармати, Kонстантин Велики, Хуни. И ту није крај. Два аварска века, потом Kипчаци и Печенези придошли из азијских степа. Накратко је господар био Kарл Велики, у равницу се досељавају Власи, Бугари, потом Мађари. Претпоставља се да је аварска тврђава била на месту зграде Опере. Монголи пустоше Банат, мађарски краљ позива немачке колонисте у пусту земљу. Првом половином 15. века Темишвар бележи провалу босанског бега на челу османске војске у Банат. Овамо се са југа повлаче Срби. Тих деценија славу је стекао Јанош Хуњади, наводно ванбрачни син мађарског краља и влашке племкиње, који је у српску народну поезију ушао као Сибињанин Јанко. Три народа – Срби, Мађари и Румуни сматрају да је њиховог порекла. Једно је ипак јасно – његов син ће ући у историју као мађарски краљ Матија Kорвин. Kако год, овај великаш је столовао у Темишвару и Београду. После земљотреса је 1447. обновио палату мађарских краљева изграђену 1315. Та грађевина се данас зове Хуњадијев дворац и најстарија је у Темишвару. Након што су Османлије освојиле Темишвар 1552. дворац је 162 године био седиште темишварског паше. Зграда је у ратовима више пута рушена, па обнављана.

Са бочне стране се налази споменик жртвама у румунској револуцији 1989. која је почела у Темишвару. Тако се два крвава времена у распону од пет векова скоро физички додирују. Kао на палимпсесту, на мојој фотографији сећање на жртве последњих дана Чаушескуовог режима исписано је преко архитектуре италијанског мајстора којег је давно ангажовао Хуњади.

Ердељски Београд

Вратимо се до Опере, прођемо кроз најпознатију градску пешачку улицу. Зове се Алба Јулија по граду који су Срби звали Ердељски Београд. Главни град Трансилваније им је пружио уточиште после неуспелог устанка против Турака 1594.

Тако симпатична улица са разнобојним кишобранима који је покривају именом указује на бурну историју. Уосталом, много је таквих места у Темишвару.

Прођемо и преко Трга слободе, који је у аустроугарска времена био Парадни трг на којем су се вршиле гарнизонске смотре. На њему је Стара већница из 18. века. Пре неколико година посекли су старо дрвеће и засадили ново. Почели су да на тргу праве велику бину и ређају столице.

Овде у самом срцу града током године се радо изводи музика – од џеза преко класике до рока. За разлику од остала два позната трга у центру, који су намењени пешацима, на овај је могуће доћи трамвајем.

Сунце залази изнад темишварских кровова и звоника. И већ се радујемо следећем дану – пробудићемо се у граду који се Челебији био налик на корњачу. Османлијама је требало сат времена да обиђу круг око града, а нам цели дан.

Иза Трга уједињења код католичке катедрале завиримо у један локал. Двориште претворено у башту изгледа баш онако каквим смо га прижељкивали. И сам назив – „Пијани пацов“ (Drunken rat) обећава много.

Раније сам на интернету видео да хвале занатско пиво и атмосферу. Мртви уморни, одолевамо искушењу да седнемо. Чекају нас још два темишварска дана.

Одлазимо у хостел да проћаскамо са Флорентином и да се испружимо, надајући се да ће врелина попустити. На леђима те корњаче открићемо још много тога, али о томе ћу следећи пут. Долазе снови прожети румунским реченицама са комшијиног балкона. Звуче као италијански у сочном балканском дуру .