Пет личних утисака из Осла

Ваздух

Сви скандинавски градови ме купе на први поглед, тачније на први удисај. Тај рески, хладни, чисти ваздух који мирише на огромна водена пространства - на чистоћу, на пристојност, на слободу. Такав сам први утисак имала и у Стокхолму и у Хелсинкију, такав ми је утисак оставио и Осло.

Да ми је неко пре 30-так и кусур година рекао да ћу жудети за неким туђим градовима да бих се надисала свежег и чистог ваздуха, рекла бих да је луд. Од онакве земље, са онаквим морем, планинама, рекама, мирисима нетакнуте природе. Остало је тог ваздуха још понегде, али нажалост све га је мање у престоници у којој сам се родила.
У Ослу и другим норвешким градовима, смештеним углавном дубоко у живописним фјордовима, које је природа тако маестрално филигрански изрезбарила, ваздух је углавном такав - чист, прохладан, влажан и дише се пуним плућима.
Без њега нема живота и зато је ваздух заслужено на првом месту мојих утисака.

Архитектура

 "А јел' има у том Ослу солитера, високих модерних зграда, као у Дубаију?", питао ме неко, када сам рекла како сам одушевљена архитектуром у Ослу.

Нема. Не мора да пара небо да би било лепо, елегантно и модерно.

Осло је град савршене архитектуре, од децентних и импресивних примерака арт декоа и функционализма, до смелих футуристичких здања, једноставних равних линија.
Скандинавију волим можда највише због тога што овде не постоји кич. Као да ту реч немају у речнику.
Кад завирите и у њихове продавнице гардеробе, па видите све оне јакне и спортске ципеле за екстремне временске прилике, најлепших могућих нијанси живих упадљивих боја, какве само пожелети можете, а кича - нигде! Све упарено са савршеним укусом и стилом.

Таква је и архитектура. Од Kраљевске палате, Парламента, Нобеловог центра за мир и Градске скупштине, до Опере, Дајхман - Бјорвика градске библиотеке или Аструп Фирнли музеја модерне уметности.
Зграда Опере, бело здање од камена и стакла, чији се коси кровови (по којима слободно шетају или седе пролазници и шетачи) спуштају у море - најуочљивији је примерак таквог стила.

Препознатљива визура града однедавно је допуњена и зградом Мунковог музеја, које сада, заједно са импресивном леденом скулптуром од челика и стакла Монике Бонвичини, интригантног двозначног имена Она лежи или Она лаже, која плута усред залива, чине јединствену архитектонску целину.
Мамац за фото апарате туриста из свих углова. Не знате да ли је лепше дању или ноћу.

И стамбене зграде одишу том потребом да се живи на отвореном, у хармонији с природом. Зато су велике терасе са гарнитурама за седење и одмарање на свежем ваздуху доминантан сегмент живота у Ослу, како у луксузним модерним вишеспратницама уз обалу, тако и у скромним, али уредним предграђима.

Мунк и Вигеланд

Када кажете "град уметности", шта вам је прва асоцијација? Рим, Фиренца, Париз, Атина, Беч, Праг...Вероватно нећете помислити на Осло.

Норвешка престоница може да вам понуди толико тога. Међутим, овде је и уметност некако другачија, огољена, чиста, сурова...

Најбоље је оличена у двојици најпознатијих представника - Едварду Мунку и Густаву Вигеланду.
"Идем да видим Крик" - вероватно ми је то био један од главних мотива да посетим Осло. Тај болни вапај који одјекује пред вама, који чујете док га гледате, као први плач детета кад напушта мајчину утробу, као очај, губитак, и те две мрачне равнодушне особе у позадини као симбол људске безосећајности и отуђености.
"Знате да је Мунк био ментално поремећен, на његовим сликама се види да није био нормалан ", скреће ми пажњу познаник Асле, иначе норвешки новинар. "Вероватно сваки уметник мора да има то зрнце лудости у себи да би био генијалан", одговарам.

Шта рећи о Едварду Мунку? Осетљивог физичког и менталног здравља, чије су детињство пратиле смрт и болест, хиперсензитиван, колерик по темпераменту, напрасит и свадљив, зависник од алкохола и вегетаријанац, љубоморан на конкуренцију и самозаљубљен, творац селфија као форме (обожавао је да фотографише себе, најчешће из профила, док посматра своје радове), пасионирани стрелац (волео је да пуца и увек био окружен оружјем, толико прецизан да је наводно метком избио цигарету из уста свог пријатеља).
Луд? Можда. Али и генијалан.

Мунков музеј, модерно здање од тринаест спратова поред Опере, отворено прошле године, крије све тајне живота и рада најпознатијег норвешког сликара. Његов Крик је вероватно најексплоатисанији мотив у савременој култури, у филму, стрипу, сликарству, музици.
Мало је познато да је Крик настао прво као песма. Залазак сунца једног касног поподнева у Ници Мунк је доживео као крик природе и описао га у песми коју је касније претворио и у слике.
Постоје четири верзије и, претпоставља се, 30-так литографија.
У новом музеју чувају се две слике (темпера и уље на картону и цртеж крејонима на папиру) и 6 литографија. Једна слика је у Националној галерији, а једна у приватном власништву.

Познато је да је своја уметничка дела држао у лошим условима, као да их презире. Проналажена су напољу на снегу, са траговима стопала, псећих шапа, птичјег измета.
И Крикове је сликао и цртао на картону и папиру, намерно, да трају што краће, желећи тако још више да дочара пролазност људског живота.
У Мунковом музеју оне имају статус као Мона Лиза у Лувру. У соби у којој се чувају влада полутмина, како их дневна светлост не би оштетила. Посетиоцима су изложена три примерка - уље, крејон и једна литографија, али да би се додатно сачувале, ротирају се, па посетиоци сваког сата могу да виде само по једну.

Стрпљиво сам чекала да откуца шест сати, да аутоматски механизам попут сефа полако затвори слику у коју сам пиљила претходних десетак минута и да ми се прекопута ње отвори нова. Пре него што сам напустила музеј, срећна што је прошло седам сати и што ћу успети да видим и трећу, ушла сам поново у централну просторију тог спрата у Музеју. На моје велико разочарање, посетиоцима је била опет видљива она прва. "Како сад, па ова је била показана пре сат времена", упитала сам чувара који је непрекидно стајао поред. "Насумично је", одговорио је, "никад се не зна која ће бити следећа."
И тако је још једном мистеријом зачињен узбудљив живот Едварда Мунка.

Био је ужасно љубоморан на колегу вајара Густава Вигеланда и његову славу и популарност у Норвешкој.
Мунков савременик, Роденов ученик, Вигеланд је био звезда свог времена. Оличење националног поноса, његове скулптуре славиле су независност од Шведске.
Маестралне Вигеландове гравуре у граниту и бронзи могу се видети у Фрогнер парку, где централно место заузима Вигеландова инсталација.

Импозантних 212 скулптура, људских фигура у свим могућим стадијумима живота, расположењима, ситуацијама, осећањима.
У склопу инсталације су фонтана, мост са скулптурама, а централно место заузима плато са монолитом од 121 људске фигуре које се пењу ка врху. Овај обелиск висок 14 метара исклесан је од једног комада гранита тешког неколико стотина тона, а његова израда трајала је 14 година.

"Љути дечак", најпознатија бронзана скулптура на мосту, или помало бизарна и духовита сцена жене коју јашу несташна дечица, користећи као узде плетенице њене косе - призори су познати сваком родитељу.
У Вигеландовој инсталацији свако може да препозна неку слику из свог живота - љубав, срећу, чежњу, стрепњу, и младост и старост, и ерос и танатос.

После Другог светског рата било је критика на његов рачун, углавном из редова припадника покрета отпора, да његове скулптуре изражавају нацистичку и фашистичку естетику. Критике, међутим, нису имале много основа, а Вигеландова дела углавном су била лишена политике и представљала призоре из свакодневног породичног живота.

 Море

Као неком ко апсолутно не може да замисли живот без мора (вероватно генетски поремећај), мени је море све - и живот, и срећа и судбина. И знам да на том далеком северу ништа није исто, није то Медитеран, није то оно модро и тиркизно, и нису то они мириси борова, смокава, смиља и морске траве, али - море је море.

Докле год могу да гледам његова пространства, мирна или претећа, начичкана катаркама белих бродића, који се нижу у безбројним маринама дуж обале, знам да сам на правом месту.
А Осло је сав некако уз море. Његове непрегледне променаде окупане сунцем, са низом модерних устакљених здања дуж обале, у чијим су приземљима смештени многобројни ресторани, кафићи...
Осло је скуп, прескуп. Али стандард живота овде је такав да се у редовима чека како би се уграбило место да се руча или попије пиће у неком од њих.

Редовна бродска линија сваког сата спаја град са бројним острвцима у Осло фјорду, на којима становници метрополе имају своје живописне дрвене викендице у којима проводе лета. Жељни мора и природе, као да им га никад није доста.

Северно море је тамно, његове дубине не маме вас толико да у њих зароните. Или бар не на први поглед.
Али мала пешчана плажа, тик уз Мунков музеј, нуди вам и ту могућност. Још привлачније су, на супротној страни, минијатурне дрвене пловеће сауне, из којих се шири пријатан топао мирис ложеног дрвета.
Најлепши је осећај када, после пола сата проведених у том телесном и менталном чистилишту, ускочите у тамне дубине Северног мора. Као да за собом остављате прошлост и храбро крећете у неизвесну будућност.

 Дијана

У Ослу сам упознала једну Дијану. Девојка у раним тридесетим годинама. Од мајке Румунке и оца Турчина. Широког осмеха, отвореног погледа и крупних тамних очију, одважна да крене од нуле и отпочне нови живот.

Образована, са факултетском дипломом и знањем пет светских језика. Право је задовољство када са неким кога сретнете на северу Европе можете да разговарате и на италијанском или шпанском... Говори чак и хинди.
У родној Румунији била је полицајка. И дала је отказ. Смучило јој се, каже. Корупција, економска ситуација све гора.... Али разлог који је преломио њену одлуку оборио ме је с ногу. Као да слушам себе. Доста јој је, каже, простачке "турбо" музике, која је бомбардује са свих медија у толикој мери да ступидне текстове напамет знају чак и деца. Не жели да рађа децу која ће бити приморана да то слушају сваки дан. Рецепт за заглупљивање нације.

Спаковала је кофере и дошла у Осло с намером да ту и остане. Али ту намеру, тај циљ, ту жељу и одлучност, која се види у њеним очима, то нећете срести често. Дијана је апсолутно осуђена на успех.
И за свега десетак дана боравка у Ослу, већ је себи трасирала пут. Нашла је посао као келнерица у једном индијском ресторану, где су били одушевљени што зна хинди. Радиће од 5 по подне до 10 увече. Имала је трему пред први радни дан како ће да се снађе. Никад у животу није радила као келнерица. Шта је то за њу, охрабривала сам је, као да је познајем цео живот, иако сам је претходног дана упознала.
Вредна је, па се договорила да ће и током преподнева радити за једну фирму као чистачица, поспремаће и одржавати апартмане. То јој није тешко, тврди, навикла је, и своју кућу чисти сама.
Нашла је и смештај. Делиће стан са једном Мароканком и плаћати јој 500 евра месечно. Није баш неки крај, ту углавном живе имигранти, али бар је много повољније него другде.

"Бизнис план" јој је следећи: у наредна три месеца савладаће норвешки (ако је могла пет, зашто не би и шести), па ће се запослити као наставник језика, за шта се и школовала.
Намера јој је да рађа децу ту, у Ослу.
Најтеже јој је што је одвојена од мајке са којом се чује сваки дан.
Срећан ти нови живот, Дијана!