Сандефјорд - у постојбини Викинга и ловаца на китове

 Смештен око 120 км јужно од норвешке престонице, на самом уласку у Осло фјорд, Сандефјорд је миран, али шармантан приморски градић и популарна дестинација за одмор Норвежана.

Одликује га лепа природа, шумовита околина и 150 километара дуга разуђена обала са бројним увалама и пешчаним плажама.

Област је насељена хиљадама година, а најстарији археолошки остаци, гравуре у камену, датирају из бронзаног доба, око 1500 година п.н.е.

Пре једног миленијума Викинзи су живели на подручју Осло фјорда, а у околини Сандефјорда оставили су бројне трагове и споменике. Управо овде пронађен је чувени викиншки брод Гокстад, једна од главних атракција Викиншког музеја у Ослу, иначе једног од најомиљенијих међу туристима (тренутно се нажалост не може видети, јер је музеј затворен због изградње новог који ће бити отворен тек 2026. године).

Гокстад је највећи очувани викиншки брод, а ископан је 1880. године на истоименом археолошком локалитету, где се и данас налази гробница из тог периода.

Неколико реплика Гокстада у међувремену је саграђено и запловило светским морима, а једна од њих може се и сада повремено видети у луци Сандефјорда.

Градић, који данас има четрдесетак хиљада становника, постао је познат средином деветнаестог века као бањско лечилиште, најчешће за болести реуматизма, због својих сумпором богатих лековитих извора. Чланови норвешке краљевске породице, али и многи припадници европске аристократије, политичари и уметници, били су чести гости овог симпатичног бањског комплекса.

Курбадхаген је активно радио више од стотину година, од 1837. до 1939, а затворен је уочи Другог светског рата. Данас се ово лепо традиционално архитектонско здање у дрвету користи углавном за разне културне манифестације.

Улаз у луку Сандефјорда краси споменик са фонтаном, посвећен делатности по којој је овај град стекао светску репутацију. Бронзана скулптура, која симболизује вечиту борбу човека и моћне природе, направљена је у облику компаса и окреће се око своје осе.

Недалеко одатле, две огромне кости из чељусти плавог кита, уловљеног 1956. године у водама око Јужног пола, стреме у висину, као још један сведок професије која је прославила и обогатила овај град, али му је, у савременој борби за очување човекове околине и заштиту угрожених животињских и биљних врста, ударила и један жиг који ће остати као опомена наредним поколењима.

Мало је познат податак да је Норвешка једина држава у свету која полаже право на територије и на Арктику и на Антарктику. У области Јужног пола, површине на које полаже право су чак седам пута веће од саме Норвешке. Зашто је то тако?

Управо захваљујући једном становнику Сандефјорда, Ларсу Кристенсену и његовим експедицијама на југ у име норвешке државе, а све у потрази за највећим животињама планете - плавим китовима.

Од касних деценија 19. века, пуних 50 година Сандефјорд је био центар модерне индустрије китоловства у свету. Становници овог града су не само чинили посаду практично целокупне норвешке флоте за китолов, него су то радили и у околним земљама. У Сандефјорду су се производили и опремали специјализовани бродови. Најилустративнији је податак да је само током сезоне 1911-1912. године Сандефјорд имао чак 27 компанија са 115 пловила које су се бавиле ловом на китове, што је било 30 процената целокупне тадашње светске индустрије.

Прва китоловачка експедиција из Сандефјорда ка Антарктику послата је 1905. године. Од средине 50-тих година двадесетог века лов на китове је почео да се смањује, а 1967. је била последња сезона за Сандефјорд.
Ове величанствене животиње у међувремену су готово у потпуности истребљене.
Плави кит може да достигне дужину од 30 метара, а тежак је до 190 тона. Ловљен је углавном због уља. Од просечног примерка тежине 120 тона добијало би се 30 тона масноће која је била драгоцена у исхрани становништва.

Када је постао законом заштићена животиња, био је на ивици изумирања. Данас, више деценија након забране лова, процењује се да на планети живи свега један одсто иницијалне популације плавих китова.

Ови импресивни сисари украс су светских океана. Занимљиво је да беба кит, док се храни мајчиним млеком, свакодневно попије 400 литара млека и добије 80-90 килограма на тежини.
У Сандефјорду се налази и јединствен у свету музеј посвећен китоловству, који датира још из 1917. године.

Осим оригиналне опреме, макета бродова, предмета који дочаравају живот китоловаца и њихових породица, те бројних препарираних животиња поларних области, музеј садржи и модел великог плавог кита у природној величини, који виси с плафона у централној просторији старе зграде и представља највећу атракцију за посетиоце. Такође у поставци је и скелет ове животиње који припада плавом киту који се насукао на обале Норвешке 2001. године.

У луци Сандефјорда усидрен је и може се обићи и један од последњих китоловаца, брод Southern actor, изграђен 1950. године. Допремљен у град 1989. и темељно рестауриран, једини је китоловац модерне епохе који је још оперативан у свом оригиналном издању и са првобитним парним мотором, који је у функцији. 

У близини ћете наићи и на малу дрвену капелу, намењену морепловцима, али и туристима и младенцима, која је највероватније једина плутајућа црква у Европи. 

Осим плажа у околини града, које нуде освежење током летњих месеци, у луци је направљено и врло практично градско купалиште на понтонима са одличном инфраструктуром. Северно море не обилује оним нијансама тиркиза и плаветнила попут Медитерана и других топлих мора, али може да буде врло пријатно за купање, нарочито после краћег боравка у традиционалној скандинавској сауни. Као да сте скочили у велико слано језеро којем се не види дно.

Уколико вас пут нанесе у Сандефјорд, топло препоручујем да, уместо у хотелу, смештај потражите у некој од локалних кућа или апартмана, да бисте у потпуности стекли утисак норвешког начина живота.

Оно што сигурно нећете затећи у Сандефјорду јесте прашина и прљавштина, па је одлична прилика да се и у том смислу одморите од брдовитог Балкана.