Микропластике има у Дунаву и ткиву дивљих свиња, али „вечне хемикалије“ нису пронађене у храни

ПФАС једињења су пер- и полифлуороалкилне супстанце. Реч је о класи од око 15.000 једињења која се обично користе за прављење производа отпорних на воду, мрље и топлоту. Направио их је човек у жељи да има супстанцу која траје и не мења својства.

Често се називају „вечним хемикалијама“ јер се природно не разграђују, а научници су их довели у везу са раком, болешћу бубрега, проблемима јетре, имунолошким поремећајима, урођеним дефектима и другим озбиљним здравственим проблемима.

Ана Пешић, научница из Центра за испитивање намирница у Србији, истиче да захваљујући томе што су отпорна на воду, на уља, масти, топлоту ПФАС једињења имају изузетно широку примену: „Налазе се у великом броју предмета које данас свакодневно користимо – нелепљиви тигањи, папирне сламчице, телефони, аутомобили, козметика, водоотпорна шминка, лакови за нокте“.

У Центру за испитивање намирница у Србији већ годину дана раде на развоју методе за одређивање ПФАС једињења и честица у храни.

„У случајним узорцима, меса, млека, јаја и рибе, срећом, нисмо нашли ПФАС једињења“, истакла је Пешићева.

Према њеним речима, на овом подручју смо невидљиви зато што раније, када је мапа загађења рађена, ПФАС једињења се код нас нису ни мерила. Такође, како наводи, безбедни смо зато што у нашем региону не постоје постројења која се баве производњом тих хемикалија, има мање таквог отпада и сигурни смо да је загађење мање него у деловима света где та постројења постоје.

Истраживање, односно мерење присуства вечних хемикалија је изузетно скупо јер су неопходни аналитички апарати јако велике прецизности, као и помоћне супстанце.

„Од прошле године се ПФАС једињења, тачније четири ПФАС једињења, налазе у Правилнику за храну и то се сада одређује“, наводи гошћа Београдске хронике.

(Микро)пластика је свуда око нас

Ана Пешић поручује да морамо да будемо свесни да је микропластика свуда око нас: влакна са наше гардеробе, аутомобилске гуме производе микропластику, вештачка трава на којој деца тренирају фудбал је посута млевеном гумом…

„Микропластике има много у нашим становима. Шљокице у козметичким производима су такође један вид извора микропластике. Има је свуда, али није доказано да директно утиче на обољења код људи. Оно што може да утиче на обољевање људи су хемикалије које су у пластику додате приликом саме производње. То су омекшивачи, пластификатори, боје, пигменти. У то спадају фталати, бисфеноли, тешки метали“, објашњава Ана Пешић.

Како истиче, када је почела да се бави овим послом, променила посуђе у кући. „Користим искључиво белу керамику и порцелан, стакло. Нема боја, нема никаквих ознака и апликација јер све те боје садрже пигменте и тешке метале“.

Само 11 одсто пластике се рециклира, а остатак пре или касније заврши у природи.

„Пластика је леп материјал и када се њом рукује онако како је прописано да траје дуго и да се дуго користи, она не представља проблем. Проблем представља отпад, односно неадекватно руковање пластичним отпадом који заврши на депонијама“, указује Пешићева.

Регулативе код нас су усклађене у потпуности са регулативама ЕУ. Надлежно министарство планира да до краја ове године донесе правилник у који ће бити укључена и рециклирана пластика.

Микропластика у Дунаву, у ткиву дивљих животиња у Србији

Сићушне честице пластике, како истиче Пешићева, пронађене су у Дунаву, у јетри дивље свиње на обалама Дунава где је забележена велика концентрација микропластике, док је Златибор мање загађен.

Микропластика, углавном путем отпада тачније путем неадекватног руковођења тим отпадом, улази у тло, а одатле загађује и воду.

„Када је вода загађена, будимо сигурни да су загађени и биљни и животињски свет. Када риба плива у загађеној води, сигурно је контаминирана, често заврши као наш оброк. Ако заливамо башту загађеном водом, земља акумулира токсичне супстанце, оне доспевају у биљку, биљка постане наша храна и то је оно што улази у ланац исхране“, прецизирала је Пешићева.