Изгледа да облаке исувише узимамо здраво за готово

Како ће се тачно облачност мењати у свету који се све више загрева, нико не може да претпостави. То је један од највећих извора неизвесности у климатологији. Али то би такође требало да буде брига свих, сматра Петор-Пини. Шта се дешава са нашим облацима како се планета загрева толико је важно да нам је потребна ренесанса у проучавању облака.

Облаци се класификују по висини и изгледу – да ли изгледају као чврсте грудве, дифузни слојеви или танке пруге. Облаци средњег нивоа су мешавина ледених кристала и капљица воде. Ниски облаци су састављени од капљица воде.

Ови облаци се не разликују само по изгледу једни од других; они такође имају веома различите ефекте на температуре на површини копна или воде испод. Ове разлике се односе на то колико сунчеве топлоте пропуштају и колико Земљине топлоте задржавају.

Ниски облаци попут пуфнастих кумулуса обично имају ефекат хлађења, као и грудвасти слојеви познати као стратокумулуси и глатки слојеви познати као стратуси.

Велики део сунчевих зрака се одбија од њихових белих врхова назад у свемир. И довољно су густи да бацају сенке, хладећи површину испод – природни ефекат сунцобрана који осећамо на плажи када један лебди изнад наше главе.

Пошто су им капљице воде топлије, оне су подједнако добри у зрачењу Земљине топлоте у свемир јер је апсорбују одоздо. То значи да немају изражен ефекат заробљавања топлоте испод.

Високи облаци попут цируса и цирокумулуса раде супротно, загревајући Земљину површину, зато што су кристали леда у овим облацима хладни.

Ови високи облаци често нису толико густи, па зато могу да пропусте више сунчевих зрака.

Али пошто су хладни, не зраче толико Земљине топлоте у свемир – више делују попут ћебета него кишобрана, што резултира нето ефектом загревања.

Мешавина типова облака изнад наше планете осигурава да имају свеукупни ефекат хлађења, јер сенка од ниских облака надмашује ефекат загревања високих.

Али није јасно како ће се облаци мењати с обзиром на глобално загревање. Са атмосфером огромном као што је наша, постоје оскудни емпиријски подаци. За сада, климатолози могу само да износе претпоставке, засноване на све софистициранијим компјутерским моделима.

Хоћемо ли остати без ниских облака

Како глобалне температуре расту, научници верују да ћемо можда видети мање ниских, хладних облака, али не и високих, загревајућих. То би била класична повратна спрега која убрзава управо загревање које га је покренуло.

У раду објављеном у јуну у часопису Geophysical Research Letters, научници су анализирали 24 године сателитских података о глобалној покривености облацима и колико се облаци сунчеве енергије рефлектују. У њему се наводи забрињавајуће смањење високо рефлективних облака у регионима наше планете где се такви облаци углавном формирају: олујне зоне средњих географских ширина северне и јужне хемисфере и тропски олујни региони око екватора. Облачност у овим регионима изгледа да се смањује за око 0,9 до 1,3 процента по деценији.

У недавно објављеном раду у часопису Science, смањена ниска облачност допринела је око 0,2 степена Целзијуса, рекордним просечним глобалним температурама у 2023. години. Другим речима, смањење ниске облачности на Земљи помогло је да се објасни део екстремне врућине те године.

Међувладин панел за климатске промене идентификовао је климатске повратне спреге изазване облацима као једну од највећих непознаница у пројекцијама загревања. Ова несигурност значи да не можемо рећи да ли су промене које почињемо да посматрамо у облацима привремене или системске промене узроковане климатским променама које покрећу људи.

Како да заштитимо облаке

Једна ствар коју можемо да предузмемо како бисмо избегли погоршање ефекта високих облака јесте да престанемо да им додајемо кондензационе трагове авиона. Када авиони лете кроз влажан, хладан ваздух – посебно близу временских фронтова – њихови издувни гасови могу да подстакну стварање облака ледених кристала. Када је ваздух на висини лета довољно хладан и влажан, ови кондензациони трагови се шире у високе, танке слојеве који доприносе загревању атмосфере.

Сасвим је могуће да авио-компаније избегавају летење на висинама где је ваздух погодан за стварање кондензационих трагова. Студија из 2020. године открила је да би прилагођавање висине лета за само два процента летова могло смањити загревање кондензационих трагова за скоро 60 процената, без коришћења много више горива.

Петор-Пини такође, упозорава на нежељене последице управљања облацима – посебно имајући у виду могућност нежељених последица по хаотичан и огроман систем као што је Земљина клима. Године 2024, забринуте локалне власти у Калифорнији обуставиле су истраживачки пројекат Универзитета у Вашингтону о практичности осветљавања облака честицама соли. Студија из 2023. и студија из 2024. показале су, помоћу симулација климатских модела, да осветљавање облака може да охлади један регион, док ненамерно погоршава топлоту или доводи до монсунских промена на другим местима.

Али како сазнајемо више о потенцијалним прекретницама наше климе – неповратним променама у систему – можемо се наћи у ситуацији да се пребрзо приближавамо једној да би је само напори за декарбонизацију могли спречити. Извесно разумевање вероватних ефеката геоинжењерских пројеката као што је осветљавање облака биће тада непроцењиво, без обзира колико погрешне такве интервенције могу изгледати. Морамо разумети импликације много пре него што нације предложе спровођење таквих пројеката у великим размерама.

Ако се облаци мењају, онда би требало да се мења и начин на који их проучавамо. Ова ренесанса се неће догодити сама од себе. Она захтева да сви погледамо горе – и обратимо пажњу.