Ко су и како живе најмоћнији предатори на свету

Ново истраживање показало је да „усамљени“ ловци као што су медведи, тигрови и евроазијски рисови имају веће појединачне стопе убијања од предатора који се крећу у чопорима, као што су вукови и лавови. Мање врсте, као што су гепарди и пуме, познати су по томе што убијају релативно више животиња као плен, јер им их доминантнији месоједи – украду.

Информације о предаторима у свету животиња нам омогућавају да боље разумемо како својим понашањем утичу на своје окружење, односно станиште. Такође, истраживачи некада воде евиденцију о ловним квотама, и тако утврђују утицај људи на живот месоједа из животињског царства.

Предатори који су на врху листе по стопи убистава имају виталну улогу у бројним екосистемима. Ипак, оно што је трагично је чињеница да су управо они међу најугроженијим животињама на свету. Месоједи често долазе у сукоб са људима, посебно због стоке и јавне безбедности.

Истраживање које су спровели Лук Емерсон, доктор екологије са Дикин Универзитета и Јуан Ричи, професор екологије и заштите дивљих животиња, са истог универзитета је било систематски спроведено, и, како аутори кажу, први је светски преглед литературе о предаторском понашању великих копнених месоједа.

„Посебно смо испитали стопе убијања – број убијеног плена током времена. То смо урадили да бисмо боље разумели њихово тражење хране и утицај на популације плена и екосистеме. Испитали смо 196 радова који су или квантификовали стопе убијања великих сисара месождера, или пријавили податке које бисмо могли да користимо да сами израчунамо стопе“, навели су истраживачи.

„Фокусирали смо се на велике копнене месождере тежине 15 килограма или више. Такође смо тражили студије о стопама убијања за четири мање врсте, међу којима су којот и тасманијски ђаво, јер се сви они сматрају врхунским грабљивцима у одређеним регионима и екосистемима“, додали су.

Научници су, како наводе, пронашли процене стопе убијања за 17 (55 процената) од 31 врсте месождера које су укључили у анализу. Студије које су користили су стигле из 27 земаља са пет континената.

Открили су да се стопе убијања код месоједа разликују, да има различитих стратегија лова, и да је један од фактора који утиче на начин и учесталост лова – „друштвена структура“, односдно организација живота јединке која се посматра.

Друштвеност као важан фактор

Друштвени предатори, као што су вукови и лавови, имају тенденцију да убију мање животиња него усамљени ловци као што су медведи, тигрови и евроазијски рисови. На пример, у просеку, сиви вукови убију сваких 27 дана у поређењу са убиством друге животиње свака четири дана, што је просек за евроазијског риса.

Већи чопори вукова могу лакше да оборе велике животиње попут бизона. Слично, групе гепарда могу се ухватити у коштац са већим пленом, од животиња које лове самостално. Живот у групама може смањити опасност од губитка плена, јер удружене, животиње лакше бране своје залихе хране. Такође, када су удружени, лакше ће украсти плен од других животиња које појединачно лове.

Предатори као што су вукови и афрички дивљи пси често се ослањају на високоенергетске потраге на великим удаљеностима. На пример, сиви вукови могу да јуре плен више од 20 километара.

Насупрот томе, мачке се ослањају на то да се притаје и користе стратегију лова из заседе. што штеди енергију.

Усамљени велики месоједи као што су тигрови, леопарди и евроазијски рисови, који углавном лове копитаре, имају сличне стопе убијања без обзира на телесну масу.

То сугерише да су велики копнени месојди приморани да лове плен који има је једнак по величини или већи, како би надокнадили енергију која се користи у лову.

Мањи ловци као што су гепарди, пуме и афрички дивљи пси често убијају више плена од својих већих колега, али конзумирају само половину онога што убију.

Такво понашање користи другим врстама као што су лавови, медведи и вукови и вероватно је последица потребе да се надокнади крађа. Сматра се да захваљујући пумама и њиховом улову, лешинари широм Северне и Јужне Америке поједу више од 1,5 милиона килограма меса.

Када је реч о крађи плена, лавови рецимо често краду од хијена, гепарда и афричких дивљих паса.

Пристрасност у истраживању стопе убијања

Више од половине (55 процената) свих студија стопе убијања спроведено је у Северној Америци. Следи Африка са скоро четвртином (24 одсто), затим Европа (12,5 одсто).

Азија је била далеко иза са седам процената свих студија стопе убијања. То је само 13 студија које покривају шест врста. Ово је упркос томе што је највећи континент, дом за 17 (55 процената) од 31 врсте великих месождера укључених у научни преглед. Нису објављене поуздане студије о стопи убијања из Аустралије.

Трећина (33 процента) свих студија о стопи убијања фокусирала се на сиве вукове, затим на пуме (20 процената), лавове (12 процената) и евроазијске рисове (осам процената). То значи да ми ипак мало знамо о предаторском понашању и улогама осталих великих месоједа.

Сиви вукови се сматрају претњом за стоку и дивље животиње које људи цене у смислу сопственог лова и исхране. Управо то је подстакло значајна улагања у истраживања како би се разумело предаторско понашање код животиња.

Студије о стопи убијања пружају више од пуког бројања жртви, она нуди дубљи увид у односе између грабљивица и плена и у њихове ефекте на екосистеме.

Велики месоједи обликују екосистеме претећи другим животињама и убијајући плен, што може променити понашање група животиња њихово кретање и бројност популација. Они такође снабдевају храном друге врсте, утичући на проток хранљивих материја и енергије.

Ипак, поједини месоједи, укључујући аустралијског динга, и даље су прогањани. Научници апелују да морамо да учинимо све што је у нашој моћи да задржимо њихово место у екосистемима.

„Наравно, ако заиста желите да знате која врста је највећи убица, то су људи. Ми смо доминантни грабљивци и ловци на планети Земљи“, истичу аутори студије која је објављена у часопису Conversation.