Печурке у Кливленду „једу“ читаве куће – како гљиве решавају проблем загађења

Амерички град Кливланд бори се са хиљадама напуштених кућа и зграда препуних токсина попут олова, које представљају опасност по здравље људи и животну средину. Због тога тамошњи научници покушавају да осмисле нове начине да заштите природу и човека. Неки од њих истражују потенцијал гљива у борби против загађења и климатских промена.

Крис Маурер из архитектонског бироа "Redhouse Studio" залаже се за коришћење кућног отпада као супстрата за раст гљива.

Маурер заједно са колегама окупљених око програма "Biocycler", покушава да материјал из рушевина преради у блокове који могу да се користе и грађевинарству.

Приликом прављења блокова користе способност гљива да разграђују загађиваче, чиме се смањује количина отпадних материјала и пружа решење за разне глобалне еколошке изазове.

Програм "Biocycler" архитектонског бироа "Redhouse Studio" користи гљиве за конзумирање отпада из напуштених кућа и зграда, извлачи токсине и ствара такозване микоблокове за изградњу.

Џоан Родригез, оснивачица и директорка сличне организације "Mycocycle" наглашава утицај програма на преусмеравање отпада са депонија, као и на потенцијално смањење емисије угљеника за 160.000 метричких тона до 2027. године. Ова иницијатива представља глобални напор за борбу против загађења и климатских промена кроз биотехнологију гљивица, користећи древна решења природе.

Печурке нуде моћно решење за загађење животне средине кроз микоремедијацију, научно поље које је у развоју, а у којем се користи способност гљива да разграђују отпад и разне загађиваче. Од чишћења загађеног ваздуха у Делхију до филтрирања уља из канала на Новом Зеланду, примена гљива је разноврсна и може имати велики утицај на животну средину.

Способност гљивица да разграђују сложене молекуле чини их ефикасним у лечењу контаминираног тла, успут смањујући присуство укупних нафтних угљоводоника за 90 одсто на експерименталним локацијама у Европи.

Добро је документовано да гљиве успешно разграђују загађиваче као што је нафта, „упорне“ хемикалије познате као PFAS (Per- and polyfluoroalkyl substances), хербициди и пестициди. Поделом на ситније делове и имобилизацијом загађивача попут тешких метала у својим ткивима, гљиве могу чак да помогну да се елиминише олово.

Овај приступ би посебно могао да користи мањинским заједницама које су непропорционално погођене токсинима.

Непрофитна организација "CoRenewal" фокусирана је на развој биоремедијације и пионир је на пољу одрживих решења, од регенерације тла након пожара до чишћења нафтних мрља, а све уз помоћ гљива.

Првобитно су се ухватили укоштац са сировом нафтом у еквадорском делу Амазона уз помоћ буковача, а касније преусмерили фокус на опоравак тла после шумских пожара у северној Калифорнији, где је циљ био да се спречи отицање токсичног пепела, исто користећи гљиве. Организација тренутно тестира овај приступ на пет америчких жаришта шумских пожара.

Док неке гљиве ефикасно елиминишу нафту, нове студије истражују њихов потенцијал у разградњи хемикалија PFAS, које се налазе у производима за чишћење, водоотпорним материјалима (кабанице, кишобрани), папиру и премазима посуђа против лепљења хране током припреме, неким производима за негу попут шампона и шминке.

Истраживање Универзитета А&М у Тексасу показало је да су тврде беле гљиве које нападају дрвеће веома ефикасне у биоремедијацији.

Професорка Сузи Дај скреће пажњу јавности на одрживост и исплативост употребе ових гљива, предвиђајући шире примене у борби против токсина из животне средине.

Елиминација упорних PFAS хемикалија је кључна за здравље људи и животне средине, иако су стварне размере штете коју могу да изазову и даље непознате. Испитивања спроведена на животињама указују на потенцијални ризик по раст, репродукцију, функцију штитне жлезде, имуни систем и јетру.

Истраживачи дају приоритет санацији PFAS супстанци, истражујући способност гљивичних врста да „дефлуоришу“ ове хемикалије, смањујући њихову токсичност.

Упркос разним препрекама, стручњаци предвиђају све већу улогу микоремедијације у решавању еколошких проблема. Међутим, апелује се на опрез како би се спречило нарушавање екосистема прекомерним узгојем печурака, јер то може угрозити друге врсте.

Упркос тој забринутости, гљиве нуде одрживо решење за заштиту животне средине. Пример за то је залагање Криса Маурера из архитектонског бироа "Redhouse Studio", који је пионир микоремедијације и микоконструкције у Намибији.

Упустио се у решавање стамбене кризе погоршану климатским променама. Конструисао је објекат који је можда прва кућа направљена у потпуности од материјала насталог микоремедијацијом.

Мауреров рад наглашава симбиотски однос између термита и намибијских печурака, показујући ефикасне процесе у природи. Ова сарадња представља фузију древне биотехнологије печурака са савременим потребама, претварајући нешто исконско у иновативна решења.

Док се људи прилагођавају овим идејама, природни екосистеми већ дуго владају таквим симбиотичким односима, наглашавајући безвременску мудрост природе.