Климатолог Ђурђевић: Нестанак Атлантске циркулације довео би до пада температуре у северозападној Европи за пет степени

Професор Владимир Ђурђевић наглашава да последње истраживање објављено у у часопису Сајенс адвансис (Science Advances) привлачи пажњу јер људе асоцира на холивудски филм катастрофе. Међутим, не ради се о тако једнозачној теми, а генерације које данас живе вероватно неће бити сведоци ових промена. Али у наредних двадесетак година ћемо бити сигурни да ли је та тачка пређена или није, али нећемо осетити све драматичне последице о којима се говори.

Вредност рада холандских научника се огледа пре свега, по мишљењу проф. Ђурђевића, у томе што је после деценија истраживања промена океанских струја, први пут јасно дефинисана метрика када ћемо знати да смо прешли границу од које нема повратка.  

Атлантска меридионална преокретна циркулација (Atlantic meridional overturning circulation – AMOC) је систем површинских и дубоких струја у Атлантском океану које су вођене променама атмосферског времена и термохалинским промена температуре и салинитета.

Како објашњава професор Ђурђевић, „Те струје су вам као да  буквално имате џиновску покретну траку и један део те траке иде по површини глобалних океана, а други део те траке по дну глобалних океана. И само на врло специфичним местима та површинска вода понире према дну.“

Површински слој океана се простире на дубини од пар стотина метара, а све даље, до 5.000-6.000 метара, што је просечна дубина океана, је дубоки океан, а површинска вода само на врло посебним местима може да се спусти на дно океана.

„На одређеним местима када се постигне одређена температура и салинитет, где је вода довољно хладна и густа због салинитета, да може да потоне до дубине, на тим местима те површинске струје, површински део те покретне траке, се спушта на дно океана и онда та струја настави да иде по дну океана, да би онда на неком другом месту изронила поновно на површину.“

На југу Гренланда долази до конвекције, вертикалног понирања где се вода са површине спушта полако на дно и онда се враћа по дну Атлантика, поред Европе, затим улази у Индијски океан и иде скроз у круг око Антарктика, па се поново појављује у Пацифику, и излази на површину и поново враћа у Атлантик.

Голфска струја и клима северозападне Европе

Та површинска струја топле воде која иде по Атлантику из Голфског залива поред обале Северне Америке и долази до Гренланда, позната је као Голфска струја која доноси топлију климу северозападу Европе.

„Разлог зашто океан 'путује' на тај начин је то што су северне географске ширине у поларном кругу доста хладније од екваторијалних ширина. Тај градијент у топлоти, та 'неправда' што је горе хладно, а доле топло, треба на најефикаснији могући начин да се разреши. Kао у кући, ако имате једну хладну собу, једну топлу, отворите врата и онда ће да се помешају топао и хладан ваздух. Тако и у океану, имате хладну воду на северу, топлу воду на југу и ту 'неправду' разрешава Голфска струја", објашњава професор.

Та топлота коју доноси Голфска струја у  ствари помаже северним географским ширинама да им буде мало пријатнија клима него што би била без ње.

Међутим, океан није једини чинилац који утиче на климу, већ постоји и атмосферски део који такође носи хладан ваздух са севера и топао са југа и истовремено интерреагује са океаном. Зато се научници и даље споре да ли више океан греје северозападну Европу или атмосферска циркулација. Али сигурно је да један део зависи од Голфске струје.

„Није једини разлог, али један добар део зависи од ње јер то се види и по томе да када погледате по паралели од Холандије на запад до Канаде, видећете да су на тим географским ширинама значајно ниже температуре.“

АМОЦ највећи упијач угљен-диоксида из атмосфере

Вода је апсорбер једног дела угљен-диоксида који људи емитују у атмосферу, јер хемија воде је таква да добро апсорбује угљен-диоксид.

„Очигледан пример вам је кока-кола која је напуњена угљен-диоксидом. Када отворите флашу, један део изађе напоље, али добар део остаје. Тако исто и океанска вода има капацитет да апсорбује један део угљен-диоксида из атмосфера. Пошто људи стално додају сагоревањем фосилних горива и апсорбује га океанска вода, расте киселост океана и то представља додатни проблем“, напомиње др Ђурђевић.

Међутим део тог апсорбованог угљен-диоксида када упадне на место притиска које иде ка дну океана, ода ће он остати заробљен заувек и неће моћи да се врати у атмосферу. Зато је АМОЦ једна врста сисаљке која извлачи угљен-диоксид из атмосфере и смешта га тамо одакле он више не може да се врати.  

„Тако да океан ради за нас. Та грана АМОЦ-а која иде са површине на дно одвлачи угљен-диоксид и помаже нам да те климатске промене буду мало блаже него што би иначе биле, мада ми много више емитујемо него што та океанска 'цевчица' може да увуче у себе“

Зашто Атлантска струја може да стане

Разлог зашто АМОЦ може да стане је да се отопи велики део Гренланда због чега ће океан примити пуно слатке воде у површински слој и промениће се саланитет. Пошто је за постојање струје важна комбинација температуре и саланитета, ако се убаци велика количина слатке воде у једном тренутку Голфска струја може да се прекине и прекине премештање топле и хладне воде.

У том случају би се на северу створио џиновски базен хладне воде у који више неће пристизати топла вода и онда ће у том делу Европе температура, по последњим истраживањима, да падне можда и за пет степени Целзијуса, пре свега зимске температуре, наглашава професор.

У нашем региону температуре би пале за један до два степена, али на јужној хемисфери може доћи до контраефекта.

Вишедеценијска истраживања

Ова врста истраживања је покренута још деведесетих година и постоји акумулирано знање у вези промена које се дешавају у океанима. Постојала су два приступа. У једном се истраживало колико слатке воде треба да се излије у океан да би се видело у ком тренутку ће да се угаси АМОЦ. У тим истраживањима се показало да је потребно да протекне око 150 година да у океан доспе довољна количина слатке воде.

Ово последње истраживање је користило другу методу која је утврђивала како се развија ситуација када се помало додаје слатке воде, што је много ближе реалности, и рачунали су у ком тренутку и колико воде треба да уђе да би се струја зауставила.

„Овај рад је дефинисао метрику – потребно је да се мери проток воде на том и том месту и када тај проток буде пао испод тог и тог броја, ушли смо у тај процес без повратка.“

Оно што се тренутно зна је да уколико наставимо да идемо овом путањом у смислу загревања планете, да ћемо сигурно да пређемо границу, после које чак и ако зауставимо пораст температуре, АМОЦ ће да стане.

„Значи, Гренланд још увек није толико истопљен колико се планета загрева. Јер и када извадите коцкицу леда из замрзивача, она се не истопи истог тренутка, већ јој треба времена. Тако да ако бисмо загревање зауставили на један степен, Гренланд би се топио и више деценија, можда и 200 година. И у том периоду би се истопила можда половина Гренланда. Али сада се поставља питање да ли је та половина довољна да заустави кретање Атлантске струје и да ли смо већ прешли ту границу и дошли до тачке од које нема повратка.“

Све мање времена за заустављање глобалног загревања

По Париском споразуму треба да зауставимо загревање на 1,5 степни, али да ли је то довољно да се АМОЦ никада не заустави. Зато је ово истраживање показује да се ближимо тренутку када то више неће зависити од наших активности

 „Ако се буде десио, десиће се између 2025. и 2095. године. Значи, ако не будемо водили рачуна о климатским променама, тај тренутак ће се одиграти раније. Ако ништа не будемо предузели и пређе се та критична тачка у том временском оквиру, онда ће бити потребно једно сто година да преживимо те драстичне климатске промене.“

Ти процеси се неће одиграти за годину, две дана. То су дуги процеси, али су незаустављиви, напомиње проф. Ђурђевић. „Људима који буду живели ближе том тренутку, једина опција ће бити да смисле како да живе у клими која је за пет степени хладнија него што је данас. После одређеног времена ће се опет успоставити нека врста равнотеже, али ће опет бити потребне деценије да се то догоди.“

Ако се зауставимо на један степен онда су шансе да не дође до заустављања АМОЦ-а 100 посто, а ако станемо на 1,5 падају на 90 и тако даље. Тако да што се пре зауставимо са порастом температуре или ћемо одложити или избећи заустављање Атлантска меридионалне циркулације, закључује проф. др Владимир Ђурђевић.