Никола је за кућне љубимце одабрао два расна белгијска пастува

Коњи у Србији се најчешће користе за рад и спортска такмичења. Ретко се гаје као љубимци јер су улагања велика. То није спречило Николу Ђошовића да на имању код Врњачке Бање гаји велике расне љубимце.

Браћу Манга и Барона, Никола је у родно село довео из Белгије, као ждрепце. Већ тада су били већи од просечног коња. Данас имају две и по године, и готово по две тоне.

„Они тренутно носе потковицу величине 20. Ја искрено не знам које највеће имају да се купе код нас, јер ове су направљене по наруџбини“, каже Никола Ђошовић из села Грачац код Врњачке Бање.

А они су, каже, најнежнији дивови у свету коња. Важе за моћније тегљаче, али његови белгијски пастуви обављају само ситне послове по фарми, тек да одрже форму.

„Извлачење неких дрва, превоз или једноставана вожња фијакером кроз село мени причињава задовољство.“

Недалеко од штале канцеларија. Јер Никола је информатички инжењер и ради за светске компаније.

„Да није тог посла којим се ја бавим не би било ни коња ни механизације, нити било чега. Eто, мој коњ је скупљи од аута који ја возим, или више. Један коњ једе око 10 килограма овса дневно и сена имају колико год хоће“, додаје Никола.

Манго и Барон ушли су под кожу и Николиним комшијама и фамилији. Уступили су им своја имања за игру. А коњи пасу и одржавају им имања.