Емпатични људи на посебан начин осећају животиње

Студија коју је водила етолог (стручњак за понашање животиња) Елоди Брифер, са Универзитета у Копенхагену, открила је да су људи који су имали већу емпатију боље осетили емоције животиња, само на основу звука. Студија је наставак истраживања чије је резултате Бриферова објавила у мају, у којој доказује да животиње препознају и реагују на емоције у нашем гласу.

Бриферова и њен тим прикупили су снимке вокализација домаћих животиња (укључујући свиње, коње, козе и говеда) и дивљих животиња (укључујући дивље свиње и дивље коње).

Један део снимака је имао забележене вокализације животиња којима су изражавале позитивне емоције – када добијају храну или се радују поновном сусрету са пријатељима.

Други снимци су забележени када је животиња била уплашена, под стресом или изолована. Брзина откуцаја срца домаћих животиња и покрети дивљих животиња коришћени су као мера колико су снажно изражавали емоције или „емоционално узбуђење“ у време када је одређени звук произведен.

Људски гласови су такође били укључени у овај тонски запис. Истраживачи су ангажовали глумце да изговоре неке бесмислене речи позитивним и негативним тоном.

Два различита снимка вокализације исте животиње – један са ниским узбуђењем и један са високим – преслушала су 1.024 учесника студије из 48 земаља.

Учесници су такође замољени да попуне упитник који мери ниво емпатије на основу индекса интерперсоналне реактивности.

Овај индекс мери четири особине које карактеришу емпатичне особе: склоност да уваже и усвоје туђе мишљење, ниво симпатије према другима, препознавање када су други у невољи и замишљају себе у измишљеним ситуацијама.

Све у свему резултати показују да су испитаници у више од 50 процената тачно протумачили значење оглашавања животиња, што је боље него да су насумично бирали одговоре.

„Људи су били поузданији када су детектовали ниво емоционалног узбуђења него врсту емоција код животиња. То је можда тако зато што је узбуђење одговор на стрес који је еволутивно сачуван код сисара, а генерално је представљен високофреквентним звуцима“, истакла је ауторка студије.

Пол и ниво образовања нису имали утицаја на способност људи да тумаче оглашавање животиња, али старост јесте, при чему су људи старости од 20 до 29 година били најбољи, а способност је опадала с годинама.

Испитаници су боље препознавали звуке које су производили људи и домаће животиње, него дивље. Они који имају сталан контакт са животињама боље су их разумели, што упућује на закључак да се комуникација међу врстама може побољшати кроз више контаката и праксу.

Учесници студије који су имали висок индекс емпатичности били су у стању да боље разумеју значење животињских звукова.

Овај налаз се поклапа са резултатима друге студије у којој је установљено да су људи који су имали већу емпатију према мачкама боље разликовали да ли је њихово мјаукање повезано са позитивним искуствима (попут четкања) или негативним искуствима (попут изолације).

Могуће је обучити људе да побољшају своје разумевање емоционалног живота животиња, каже етолог Елоди Брифер.

„Када ученици ураде тест на часу, у просеку дају 50 одсто тачних одговора из првог покушаја“, додаје научница.

„Када са њима разговарамо о звуцима и пренесемо им знање које имамо о вокализацији животиња, резултати им се поправе. У другом покушају, обично дају више од 70 одсто тачних одговора.“

Ово истраживање упућује на закључак да сви сисари имају заједничке карактеристике емоционалног система.

Рад је објављен у Royal Society Open Science.