Већ четири деценије радно место су му ливаде и шумска пространства

Обишао је терен пре почетка вегетације. Зна где која биљка најбоље успева, где јој је природно станиште. Сакупља корен, лист, цвет или плод крај Власинског језера, али и на осталим подручјима на југу Србије.

„Погледам да је моја биљчица, ево ова златница, процветала, и да је нормално процветала, да је спремна за брање. Кад ја кренем да је берем, тад сам најсрећнији. Најсрећнији и најпоноснији што ћу ја ту биљку лепо да уберем, да осушим, и да је испоручим неком коме је потребна“, наводи Стојан Митић.

И млађи чланови породице желе да уче. Час почиње на ливади, а најважнија лекција је очување станишта биљке.

„Никад не треба убирати комплетну биљку. Што више сећи и остављати 50 одсто биљчице са стране да би се оне обновиле за следећу годину. Првенствено препознавање лековитог биља. То не може да ради свако. Има сличних биљака, једна је отровна, једна, у ствари, јако лековита“, напомиње Стојанова братаница, Александра Станковић.

Након бербе следи разврставање, сушење на сунцу или у сушари, у зависности од врсте и дела биљке. А Стојан Митић зна више од 1.400 биљака.

„Сушење се одвија на промаји, искључиво на промаји и дневној темепратури. Биљка која се суши мора да остане зелена у сваком погледу. Она не сме да промени боју, ни у цвету, ни у стаблу. Значи, она мора да остане каква је у природи, таква мора да остане и после сушења“, наглашава Митић.

У скупљању лековитог биља учествује и унук Дарко, који је заволео овај посао јер је у њега укључена цела породица. Његов задатак је да чисти и сређује убране биљке.

На подручју око Власинског језера и на пловећим острвима расту и заштићене биљне врсте, и оне специфичне за то подручје, попут чаге, маљаве брезе, горке детелине, росуље.