Модерни људи пре 60.000 година стигли до Аустралије где су се мешали са „хобитима“

Стручњаци се већ дуго споре о датуму првог доласка људи у Аустралију, подвигу који је захтевао проналазак пловила. Док су неки истраживачи користили генетичке моделе да подрже „кратку хронологију“ од 47.000 до 51.000 година за долазак, други су истицали археолошке доказе и абориџинска знања у прилог „дугој хронологији“, према којој су први доласци били пре 60.000 до 65.000 година.

У новој студији, објављеној у часопису Science Advances, истраживачи су анализирали велики скуп података од 2.456 људских генома како би одговорили на питање када су људи отпутовали са Сунде (древног копненог појаса, познатог и као Сундаланд, које је обухватало данашњу Индонезију, Филипине и Малезијско полуострво) на Сахул (палеоконтинент који је обухватао данашњу Аустралију, Тасманију и Папуу Нову Гвинеју).

„Ово је најобимнија генетичка студија до сада која се бави овим питањем и пружа снажне доказе у прилог дуге, а не кратке хронологије“, рекао је за портал Лајв сајенс коаутор студије Мартин Ричардс, археогенетичар са Универзитета Хадерсфилд у Великој Британији.

Анализа тима такође је открила две различите групе људи које су стизале северном и јужном рутом. „Овај закључак се одлично поклапа са археолошким и океанографским/палеоклиматским доказима за улазак у Сахул пре око 60.000 година“, рекао је Ричардс.

Да би дошли до својих закључака, истраживачи су користили приступ „молекуларног сата“, који претпоставља да се мутације у ДНК секвенцама дешавају приближно константном брзином током времена. Посматрајући разлике између две ДНК секвенце, истраживачи могу да процене када су се те секвенце међусобно раздвојиле.

У студији је тим користио неколико статистичких метода за анализу митохондријалне ДНК (која се преноси преко мајчине линије) и података о Y хромозому (који се преноси преко очеве линије). Сви њихови статистички модели указивали су на датум од око 60.000 година за насељавање северне Аустралије.

Али генетички подаци су такође открили два различита насељавања у исто време. Једна група људи је стигла у Аустралију преко јужне Сунде (индонежанска острва), док је друга дошла са северне Сунде (филипински архипелаг).

Према Ричардсу, ове две групе су у почетку биле део исте популације која је напустила Африку пре око 70.000 до 80.000 година, а научници мисле да су се раздвојиле током ширења ка истоку, у Јужној или Југоисточној Азији, можда 10.000 до 20.000 година пре него што су стигле у Аустралију.

„Наши резултати указују да Абориџини из Аустралије и становници Папуе Нове Гвинеје имају најдревније непрекинуто порекло од свих народа ван Африке“, истиче Ричардс.

Успут су ови рани људски пионири вероватно укрштали гене са архаичним људима као што су Homo longi, H. luzonensis и чак „хобит“ H. floresiensis, навео је Ричардс, али тренутно није јасно у којој мери су модерни људи ступали у контакт са популацијама у том региону.

Адам Брам, археолог са Универзитета Грифит у Аустралији који није учествовао у студији, рекао је за Лајв сајенс да истраживање подржава идеју да су рани људски покрети имали кључну улогу у првом насељавању Сахула.

Ова генетичка студија има широке последице за разумевање старости абориџинских заједница у Аустралији. „Многи Абориџини из Аустралије и острва Торесов пролаз верују да су одувек били на својој земљи. Ови подаци подржавају заиста дубоко наслеђе ових заједница“, објашњава коауторка студије Хелен Фар, археолог са Универзитета Саутемптон у Великој Британији.

Подаци такође указују да су знања и вештине пловидбе, које се не налазе у археолошком запису, биле кључне за опстанак раних људи.