Шта се дешава када не осећамо страх

Замислите да искачете из авиона и не осећате ништа. Никакав налет адреналина, нити убрзани откуцаји срца.

То је реалност за Џордија Черника, Британца коме су уклоњене надбубрежне жлезде како би се смањила анксиозност изазвана Кушинговим синдромом – ретком болешћу која се јавља када надбубрежне жлезде производе превише кортизола, хормона стреса.

Третман је деловао мало исувише добро. Џорди је престао да осећа анксиозност – али нешто није било у реду. На путовању у Дизниленд 2012. године, возио се ролеркостером и схватио да не осећа страх. Након тога је скочио падобраном из авиона, спустио се жичаром са Тајн моста у Њукаслу и спустио се низ Шард у Лондону – све то без осећаја и најмањег убрзања пулса.

Черниково искуство је ретко, али не и јединствено. Ово звучи познато само онима који живе са Урбах-Витовом болешћу (познатом и као липоидна протеиноза), генетским стањем толико ретким да је до сада дијагностиковано само код око 400 људи.

Случај извесне СМ

Једна позната пацијенткиња са Урбах-Витовим синдромом, познат као СМ, била је предмет научних студија на Универзитету у Ајови од средине осамдесетих.

Почетком двехиљадитих Џастин Фајнстин, данас клинички неуропсихолог, био је постдипломац када се придружио тиму и почео да тражи начине да уплаши СМ.

Међутим, ни најстрашнији хорор филм, ни непосредна опасност из стварног живота, попут змија и паука, није могла да је уплаши.

Али не само да је показала изражен недостатак страха, већ није могла да се уздржи а да им се не приближи и не додирне различита створења, додаје Фајнштајн.

Урбах-Витова болест је узрокована једном мутацијом у гену ECM1, који се налази на хромозому 1. ECM1 је један од многих протеина кључних за одржавање екстрацелуларног матрикса (ECM), потпорне мреже која држи ћелије и ткива на месту.

Када је ECM1 оштећен, калцијум и колаген почињу да се накупљају, што узрокује ћелијску смрт. Један део тела који је посебно осетљив на овај процес је амигдала, регион мозга у облику бадема за који се дуго сматрало да игра улогу у обради страха.

У случају СМ, престала је да осећа страх када јој је Урбах-Витова болест уништила амигдалу, али је сачувала способност да обрађује друге врсте емоција, попут среће, беса или туге.

Различите врсте страха

Међутим, прича је нешто компликованија. Испоставља се да амигдала може да игра већу улогу у одређеним врстама страха него у другим. На пример, чини се да је кључна за условљавање страха.

Експерименти са глодарима показују да животиње које доживе струјни удар одмах након одређеног звука науче да се замрзну на сам звук.

Међутим, иако СМ зна да не сме да додирује врућ тигањ који је тек извађен из рерне, она не може да буде условљена страхом – то јест, не доживљава убрзани откуцај срца и налет адреналина када јој се представи стимулус који је претходно био повезан са болом. СМ такође није у стању да препозна уплашене изразе лица других, иако може да разазна изразе радости и туге.

Она је такође изузетно друштвена и дружељубива, али истовремено има потешкоћа у препознавању и избегавању опасних ситуација, што је довело до тога да се у више наврата повредила ножем и пиштољем.

У једној студији, истраживачи су замолили странца да приђе СМ, која је требало да сигнализира растојање на које он може да јој се приближи да би се осећала пријатно. Испоставило се да јој је преферирано растојање било само 0,34 м, што је скоро половина удаљености коју су бирали други учесници експеримента.

Значи да се најпријатније осећа када људи уђу у њен „лични простор“, што здрави учесници са нетакнутом амигдалом никада не би поднели. 

Ово откриће указује и да амигдала игра улогу у организовању начина на који реагујемо да друге људе из нашег окружења.

Страхови за које није надлежна амигдала

Ипак, постоје неке врсте страха за које се чини да се јављају независно од амигдале. У једном експерименту, Фајнштајн и колеге су замолили СМ да удише угљен-диоксид, што код већине људи изазива осећај страха и гушења.

Научници су очекивали да ће реаговати без страха, али на њихово изненађење, она је почела да паничи и то је био најинтензивнији страх који је осетила у целом свом одраслом животу. Још две пацијенткиње, такође са оштећењем амигдале, такође су искусили интензиван страх током експеримента.

Испоставило се да заправо постоје два различита пута страха у мозгу, у зависности од тога да ли је претња спољашња или унутрашња.

Када су у питању спољашње претње, амигдала делује попут диригента оркестра, усмеравајући друге делове мозга и тела да произведу одговор. Прво прима информације из области мозга које обрађују вид, мирис, укус и слух. Ако амигдала детектује претњу, као што је провалник који се приближава, змија или медвед, она затим шаље поруке хипоталамусу, региону одмах изнад задњег дела врата.

Хипоталамус затим комуницира са хипофизом, која заузврат наводи надбубрежне жлезде да ослобађају кортизол и адреналин у крвоток.

„Ово ће изазвати повећање броја откуцаја срца, пораст крвног притиска и све класичне симптоме борбе или бекства типичне реакције на страх“, објашњава Фајнштајн.

Међутим, када су у питању унутрашње претње, као што је детекција повишеног нивоа CO₂ у крви, мозак управља стварима на другачији начин. Тело тумачи висок CO₂ као знак предстојећег гушења, јер у мозгу нема сензора за кисеоник.

Ово истраживање је показало да је мождано стабло, регион који регулише несвесне телесне функције попут дисања, оно што осећа пораст CO₂ и покреће осећај панике.

Амигдала кочи овај одговор, спречавајући страх; зато пацијенти попут СМ, којима недостаје амигдала, имају тако преувеличан одговор. (Научници, међутим, још увек не знају зашто се амигдала понаша на овај начин.)

„То је веома значајан научни резултат, јер нас учи да амигдала није кључна за све врсте и облике страха, анксиозности и панике“, каже Александар Шакман, професор психологије на Универзитету у Мериленду, САД.

„Чини се да је кључна за оркестрирање страха као одговор на спољашње претње, попут пљачкаша, змије, паука, чудовишта која искачу из уклете куће, али не чини се да је одговорна за покретање веома јаког осећаја панике као одговор на овај унутрашњи окидач.“

Еволуциони значај страха

Наравно, СМ је само једна особа, па научни налази засновани на њеном искуству неће нужно бити тачни за све остале. Оно што је јединствено у њеном случају јесте то што је њена болест скоро потпуно уништила њену амигдалу, док је друге регионе оставила нетакнутим.

Међутим, људи могу реаговати на исту врсту повреде мозга на различите начине. Старост у којој се јавља оштећење мозга такође може играти улогу у томе како се особа опоравља.

Ипак, изванредна прича о СМ истиче зашто смо уопште развили страх. Сви кичмењаци, укључујући сисаре, птице, гмизавце, водоземце и рибе, поседују амигдалу, и она је очигледно огромна помоћ за преживљавање.

„Када оштетите амигдалу и вратите животињу у дивљину, животиња ће обично умрети у року од неколико сати или дана“, истиче Фајнштајн. „А то је зато што без овог кључног кола за сналажење у спољашњем свету, ове животиње се доводе у опасне ситуације.“

Међутим, пацијенткиња СМ је успела да живи више од пола века без своје амигдале, упркос томе што се нашла у неким веома опасним ситуацијама.

„Једно од питања које њен случај покреће у мојим очима јесте да ова примарна емоција страха можда заправо није неопходна у савременом животу“, напомиње Фајнштајн.

„Може да проузрокује више штете него користи, посебно у западним друштвима где су многе наше основне потребе за преживљавање потпуно задовољене, а ипак видимо нивое стреса и поремећаја повезаних са анксиозношћу који су заправо прилично ван сваке мере.“