Подводне лавине – какве везе имају са онлајн плаћањем и прекидима разних сигнала

За сада је јасно да подводне лавине представљају опасност за наше глобалне комуникационе мреже. Развој интернета захтевао је мрежу каблова по морском дну која се стално шири а која преноси практично сав глобални интернет саобраћај.

Нова студија о подводним лавинама Кристофера Стивенсона, предавача квантитативне седиментологије, на Универзитету у Ливерпулу бави се размевањм овог феномена и потенцијалних ризика које носи.

Процењује се да широм света постоји преко 550 активних каблова на морском дну укупне дужине од 1,4 милиона километара – довољно да се обмота око обима Земље 35 пута.

Када подводна лавина покида каблове са морског дна, ефекти могу бити широко распрострањени и скупи. Земљотрес Пингтунг 2006. на Тајвану изазвао је подводне лавине које су пресекле каблове који повезују југоисточну Азију са остатком света.

Највећи интернет оператор у Кини пријавио је тада губитак од 90% саобраћаја у САД а Тајван између 74-100% губитка интернет саобраћаја ка суседним острвима.

Тај догађај је нанео штету глобалном тржишту смањивањем количине финансијских трансакција. Поправка мреже до пуног капацитета трајала је 39 дана и милиони америчких долара били су „заробљени“.

„Подводна лавина која је кидала каблове се кретала максималном брзином од 72 километра на сат. Али била је релативно малог обима у поређењу са огромним подводним лавинама које сам истраживао у Атлантику“, каже Стивенсон.

Добра вест је да постоји толико много каблова на морском дну да је мало вероватно да би подводна лавина могла да угаси интернет широм света. Земљотрес у Пингтунгу је пример како ће чак и када се примарни путеви прекину, бар део саобраћаја ће моћи да се остварује алтернативним путем.

Повратак 60.000 година уназад

У новом истраживачком раду, Стивенсон и његове колеге су мапирали последице огромне подводне лавине која се догодила пре 60.000 година а почела у водама код данашњег Марока.

Достигла брзину од 400 километара на час, и сматра се да је то друга највећа документована подводна лавина.

Истраживачи су мапирали лавину користећи комбинацију детаљног топографског мапирања морског дна и стотине седиментних језгара, који су продрли у наслаге лавине на огромном подручју. У сваком језгру су анализирали и фосиле, што им је омогућило да утврде старост догађаја од пре 60.000 година.

Лавина је садржала наслага запремине 162 км³ и имала висину небодера (више од 200 метара), док јој је најмања брзина била 54 километара на сат. Направила је ров дубок 30 метара и широк 15 километара и уништила све у распону од 400 километара. Затим се проширила заузимајући подручје величине Немачке.

Међутим, научници су дошли до сазнања да је лавина заправо започела као мало клизиште, да би постала убрзо 100 пута јача и тај екстремни раст у величини је много већи него код копнених лавина, које обично нарасту између четири до осам пута.

„Сада знамо да подводне лавине могу почети као врло мале и прерасти на свом путу у катастрофалне догађаје изузетне снаге. Дакле, нови увиди могу променити начин на који процењујемо потенцијал геолошких катастрофа, и могу нас навести да се више фокусирамо на путању лавине“, наводи Стивенсон.

Колико често се ти догађаји дешавају зависи од локације на нашој планети. Кањони морског дна који почињу релативно близу ушћа река које упијајају велике количине падавина могу бити локације неколико малих лавина годишње. Други системи удаљени од речних токова, попут кањона Агадир, код северозападног Марока, имају само једну џиновску лавину на сваких 10.000 година.

Подужи списак могућих покретача

Постоји низ потенцијалних покретача за подводне лавине, укључујући земљотресе, плиме, тајфуне, поплаве река, па чак и вулканске ерупције. Климатске промене ће неке од ових покретача учинити учесталијим и интензивнијим.

Међутим, наведени окидачи не гарантују да ће се лавина догодити, нити се односе на обим догађаја. На пример, 1755. велики земљотрес погодио је обалу Португала и уништио велике делове Лисабона и убио десетине хиљада људи. Међутим, то је само покренуло малу подводну лавину.

Поређења ради, 1929. велики земљотрес код обале Њуфаундленда у Канади изазвао је огромну подводну лавину.

Стивенсон и колеге су користили детаљна истраживања морског дна и језгра седимената да реконструишу овај догађај, и опишу снагу лавине која се кретала брзином од 68 км на сат носећи концентровану мешавину камених громада, песка и блата, и која је покидала 11 каблова са морског дна на свом путу.

Лавина је била толико велика да је изазвала цунами, који је однео животе 28 људи дуж локалне обале.

„Наше разумевање подводних лавина је још увек у повоју, али истраживања настављају да пружају нове увиде у то где се дешавају, како функционишу и колико моћне и деструктивне могу бити. Ови фасцинантни догађаји подсећају на многа чуда која су још увек скривена у дубоком мору“, каже Кристофер Стивенсон, виши предавач квантитативне седиментологије са Универзитета у Ливерпулу.