Две кључне промене начина живота могу да лече депресију као и терапијa

Налази студије сугеришу да би нутриционисти и стручњаци из области физичке културе могли једног дана играти важну улогу у управљању депресијом. Током дугих периода карантина због пандемије коронавируса, приступ услугама оних који се баве менталним здрављем и терапијом „лицем у лице“ био је ограничен.

Истраживачи су се током студије, фокусирали на људе који живе у Викторији (Аустралија) са повишеним стресом, што значи барем благу депресију, али не нужно и дијагностификован ментални поремећај. Типични симптоми укључивали су осећај потиштености, безнадежности, раздражљивости или плакање.

У сарадњи са локалном службом за ментално здравље регрутовали су 182 одрасле особе и обезбедили групне сесије на Зум-у. Сви учесници су учествовали у до шест сесија током осам недеља, уз помоћ здравствених радника.

Половина је насумично распоређена да учествује у програму који су водили акредитовани дијететичар-нутрициониста и стручњак за вежбање. Та група - названа Програмом животног стила - развила је циљеве у исхрани и кретању у које спадају: упражњавање редовних пријатних физичких активности, разноврсност избора намирница, храна богата влакнима и висококвалитеним мастима, ограничене су количине намирница које садрже засићене масти и шећере.

Друга група је учествовала у психотерапијским сесијама које су одржавала два психолога. Психотерапијски програм користио је когнитивну бихејвиоралну терапију (ЦБТ), златни стандард за лечење депресије у групама, и када се спроводи на даљину.

Бојанке, масажери, лекови...

У обе групе, учесници су могли да наставе са постојећим третманима (као што је узимање антидепресива). Обема групама аутори експеримента дали су радне свеске и корпе. Група за животни стил је добила корпе за храну, док је група за психотерапију добила предмете као што су бојанка, лопта против стреса и масажер за главу.

Истраживачи су на крају утврдили сличне резултате у сваком програму.

На почетку анализа дали су сваком учеснику оцену на основу њиховог менталног здравља. Поново су извршили исто мерење на крају програма.

Током осам недеља, ови резултати су показали смањење симптома депресије за учеснике програма животног стила (42%) и програма психотерапије (37%). Та разлика није била статистички или клинички значајна, тако да су стручњаци могли да закључе да су, како тврде, оба третмана била подједнако добра.

Постојале су и неке разлике између група. Људи у програму животног стила побољшали су своју исхрану, док су они у програму психотерапије сматрали да су повећали своју социјалну подршку у поређењу са тим варијаблама са почетка третмана.

Иначе, учесници оба програма повећали су физичку активност. Док се то очекивало за оне у програму животног стила, било је мање очекивано за оне у програму психотерапије. То може бити објашњено тако што су знали да су укључени у истраживачку студију о начину живота и подсвесно променили своје обрасце активности, или би то могао бити позитиван нуспроизвод бављења психотерапијом, објашњавају стручњаци.

Психолози, који пружају око половине свих услуга менталног здравља, могу имати дуге листе чекања. Резултати ове упоредне анализе сугеришу да би, уз одговарајућу обуку и смернице, сродни здравствени радници који су специјализовани за исхрану и вежбање могли да помогну у решавању овог проблема.

Терапије животним стилом могу се комбиновати са сесијама психологије и тако обезбедити мултидисциплинарну негу. Терапије уз побољшану исхрану и вежбање посебно би могле да се показажу ефикасним решењем за оне на листама чекања, који можда не добијају никакву другу професионалну подршку док чекају.

Будући правци

Испитивање се одвијало током карантина због пандемије и испитивало је људе са бар благим симптомима депресије који нису нужно имали ментални поремећај.

Истраживачи наводе да покушавају да поновимо ове налазе и сада воде студију отворену за Аустралијанце са менталним здравственим стањима као што су тешка депресија или биполарни поремећај.

Чланак су у часопису The Conversation објавили професор Едријан Онил са Универзитета Дикин, и Софи Махони, сарадник истраживач са истог универзитета.