Зашто неки људи муцају – научници кажу да знају одговор

Муцање је за оболеле веома стресно, поготово зато што други људи често увредљиво, агресивно или некоректно реагују на тај поремећај у говору. Нехотична понављања слогова и звукова, растезање звукова и уочљиве или „тихе“ блокаде могу да узнемире и учине несигурним оне који су погођени. Слабост може да постане и физички видљива, попут црвенила или знојења.

Притом муцање не дозвољава доношење закључака о карактеру или интелигенцији погођене особе. Људи који муцају тачно знају шта желе да кажу, али то тренутно не могу течно да изговоре.

Дуго времена сматрало се да је муцање психолошки или емоционални поремећај. Заправо, муцање је неуролошки узрокован поремећај говора у којем је поремећена регулација производње говора у мозгу.

Лоцирано порекло муцања?

Фински научници сада верују да су лоцирали подручје мозга у којем лежи корен муцања. Пронашли су структурне промене у чворовима мождане мреже код људи који муцају.

Према тиму који води Јухо Јоутса са Универзитета Турку, то се налази у подручју базног ганглија путамена. Путамен је једно од централних подручја великог мозга и део је сиве масе мозга. Посебно је важан за моторику лица, односно мимику.

Поремећај у течном говору може да има различите узроке. Постоји генетска предиспозиција која може, али и не мора, да доведе до појаве муцања. Осим тога, неуролошке болести попут Паркинсонове болести или можданог удара могу да резултирају муцањем. За потребе студије, фински научници испитали су и пацијенте који су почели да муцају након можданог удара. Мождани удар захватио је само део мозга где се налази дотична мождана мрежа.

Испитаници су показали исте структурне промене у чворовима те мождане мреже, као и они код којих се муцање развило у детињству. Према студији, то показује да муцање увек настаје у тој мрежи, без обзира на генетске или неуролошке узроке.

Нове методе лечења?

Према речима проф. др мед. Мартина Зомера, шефа Интердисциплинарне радне групе за поремећаје говора на Одељењу за неурологију при Универзитетском медицинском центру Гетинген (УМГ), финска студија је још једном показала да је лева мождана полутка пресудна у формирању говора.

Студија такође показује да се два облика муцања – неурогено муцање, тј. муцање узроковано можданим ударом, и муцање у раном детињству – не разликују много, каже Зомер, који је и сам погођен муцањем и саветник је у Савезном удружењу за помоћ при муцању (BVSS).

До данас не постоје ефикасне могућности фармаколошког или неуромодулаторног лечења. Према финским научницима, локализација структурне промене ствара нове методе лечења, попут дубоке мождане стимулације усмерене на ту мождану мрежу.

Неурофизиолог Зомер поздравља нови истраживачки приступ. „Сигурно је могуће извести лечење на основу тих сазнања, али то захтева неколико међукорака да бисте разумели где морате да причврсте коју електроду и с којим поларитетом, а то није тако лако. Још смо далеко од тог циља.“

Муцање није неуобичајено

Процењује се да у Немачкој, која има готово 84 милиона становника, око 800.000 људи трајно муца. Више од пет одсто мале деце муца, односно око 50 од 1.000 дјеце. Дечаци су погођени чешће него девојчице.

Муцање често почиње изненада између друге и шесте године, и тај поремећај обично нестаје сам од себе током следеће две године. Ипак, око један одсто оболелих и даље муца када одрасте.

Лекови, терапије дисања или опуштања, или било које друге терапије лечења, заправо не делују против муцања, како то неки терапеути обећавају. „Још увек нажалост имамо надрилекаре који обећавају чудотворан лек, да тако кажем. Зато морате бити на опрезу“, каже проф. Зомер.

„Чак и најтеже муцање може се спречити једноставним методама, попут тзв. метроном-говора. Али, муцање тада не нестаје, само се скрива иза промењеног начина говора“, каже Зомер за Дојче веле.

Како помоћи?

Погођени често покушавају да избегну одређене речи или говорне ситуације због срамоте или страха да ће се осрамотити. То може да доведе до тога да се погођени повуку из свакодневног живота и постану друштвено изоловани.

Људи који муцају зато се такође уче да се суочавају с тешким ситуацијама. „Највећа опасност кад муцате јесте држати језик за зубима. А многи погођени баш то раде. Избегавање говора је неповољно, јер значајно ограничава могућности развоја људи. Зато је важно не ћутати, него рећи оно што желите“, саветује неуролог Зомер.

Групе за самопомоћ могу да помогну у превладавању страха од говора. Обично је корисно суочити се с муцањем отворено и с поверењем у породицу, пријатеље или колеге на послу.

Но, оно што људима који муцају није потребно јесу они често добронамерни савети, попут: Дубоко диши, концентриши се, смири се. Такви савети само нервирају или узнемирују.

„Најбоље је, дакле, чекати, гледати и слушати. Људима који муцају потребно је више времена, то је једноставно тако. Увек постоје људи који покушавају да наставе реч или реченицу. Пре свега, врло је болно некога прекидати. Осим тога, можда то није оно што је особа која муца заправо хтела да каже, а тада ствари постају компликоване“, каже Зомер.