Мозак се после 40. године „преобликује и премрежава“

У систематском прегледу објављеном у часопису Психофизиологија (Psychophysiology), истраживачи са Универзитета Монаш у Аустралији прегледали су научну литературу, у намери да скицирају како се умрежење људског мозга мења током нашег живота.

Прикупљени докази указују на то да у петој деценији живота (то јест, после навршених 40 година), мозак почиње да пролази кроз радикално „преобликовање“ којим различите мреже постају интегрисаније и повезане у наредним деценијама, са пратећим ефектима на когнитивне функције.

Од почетка 21. века, неуролози све више посматрају мозак као сложену мрежу, која се састоји од јединица подељених на регионе, подрегије и појединачне неуроне. Ове јединице су повезане структурно, функционално или на оба начина. Са све напреднијим техникама скенирања, неуролози могу да посматрају делове мозга субјеката који „светле“ као одговор на стимуланс или у мировању, пружајући површан поглед на то како је наш мозак синхронизован.

Тим Универзитета Монаш је прегледао 144 студије које су користиле ове технике снимања мозга на десетини хиљада испитаника. Из ове анализе, истраживачи су извукли општи тренд како се умрежавање мозга мења током нашег живота.

У раним годинама, тинејџерским и младим одраслим годинама, чини се да мозак има бројне, подељене мреже са високим нивоом унутрашње повезаности, што одражава способност специјализоване обраде. То има смисла, јер ово је време када учимо да се бавимо спортом, говоримо језике и развијамо таленте.

Међутим, негде око 40. године, то почиње да се мења. Уместо тога, мозак постаје мање повезан унутар тих одвојених мрежа и више глобално повезан. Када стигнемо до осамдесетих, мозак има тенденцију да буде мање регионално специјализован и уместо тога широко повезан и интегрисан.

Ово „поновно повезивање“ има опипљиве ефекте на когницију.

„Старији одрасли углавном имају тенденцију да мање флексибилно размишљају, формирају нове концепте и апстрактно размишљају, имају нижу инхибицију одговора, као и ниже вербално и нумеричко резоновање“, приметили су рецензенти.

„Ове промене извршне функције могу се прво видети код одраслих у петој деценији живота, у складу са налазима систематског прегледа да промене функционалне мрежне повезаности достижу своју прекретницу у четвртој и петој деценији.“

Али нису све вести лоше за мозак који стари.

„Старост мање утиче на задатке који се ослањају на претежно аутоматске или добро увежбане процесе или се чак могу мало повећати током животног века, као што су речник и опште знање“, написали су аутори.

Па зашто се те промене у умрежавању мозга уопште дешавају?

Рецензенти су понудили неколико хипотеза. Напомињу да је мозак орган који је гладан ресурса, који је гладан за једноставним шећером – глукозом. „Мозак одрасле особе чини око два процента укупне телесне тежине, али му је потребно око 20 одсто укупне количине глукозе“, написали су.

Али како старимо, наше тело успорава и мозак постаје мање ефикасан. Дакле, не само да мозак добија мање глукозе, већ ни гориво не користи ефикасно. Дакле, промене у умрежавању вероватно су резултат тога што се мозак реорганизовао да би функционисао што је могуће боље са опадајућим ресурсима и старењем „хардвера“.

Правилна исхрана, редовна вежба и здрав начин живота могу одржати ум у добром радном стању и одложити промене у умрежавању, понекад и у дубокој старости.

Унутрашњи рад мозга је заиста мистериозан, али са овим великим систематским прегледом који обухвата стотине студија и десетине хиљада скенирања мозга, барем почињемо да добијамо површан увид у то како се то мења током нашег живота.

„Током раних година живота постоји брза организација функционалних можданих мрежа. Затим се даље усавршавање функционалних мрежа одвија до отприлике треће и четврте деценије живота. Вишеструка интеракција потенцијално штетних и компензаторних промена може да уследи у старости“, закључили су рецензенти.