Откривен механизам мозга који на одговарaјући плач бебе покреће лучење мајчиног млека

Студија спроведена на мишевима даје свеж увид у софистициране промене које се дешавају у мозгу током трудноће и родитељства.

Утврђено је да је 30 секунди непрекидног „плача“ младунчади миша покренуло ослобађање окситоцина, једињења у мозгу које контролише одговор на ослобађање млека код мајки.

„Наши налази откривају како беба које плаче покреће механизме у мајчином мозгу да припреми своје тело за дојење. Без такве припреме може доћи до кашњења од неколико минута између почетка сисања и дотока млека, што потенцијално доводи до фрустриране бебе и мајке под стресом“, рекао је Хабон Иса, дипломац Академског медицинског центра Универзитета у Њујорку и коаутор студије.

Студија је показала да, када се механизам покрене, налет хормона траје отприлике пет минута пре него што се смањи, омогућавајући мишицама-мамама да хране своје младе док се не засите или поново не почну „да плачу“.

Запажање да из мајчиних груди може да тече млеко када чују бебим плач није ново. Међутим, најновије истраживање је прво које идентификује мождане механизме иза онога што су научници описали као „везу која спаја плач и млеко“ и могло би утрти пут ка бољем разумевању законитости која окружују дојење.

Резултати и закључци, објављени у часопису Природа (Nature), показали су да када младунче миша почне да „плаче“, звучне информације путују до области мозга његове мајке која се зове задње интраламинарно језгро таламуса (PIL).

Ово сензорно чвориште затим шаље сигнале можданим ћелијама (неуронима) које ослобађају окситоцин у другом региону који се зове хипоталамус.

Већину времена ови неурони хипоталамуса су „закључани“ да би се спречиле лажне узбуне и „бацање“ млека.

Међутим, након 30 секунди непрекидног плача, сигнали из таламуса су се нагомилали и надјачали уграђени инхибиторни механизам, покрећући ослобађање окситоцина.

„Као да мозак жели да се увери да је беба заиста ту, да заиста постоји потреба за храњењем, а не само насумични звук. Постоји специфично мождано коло које кочи овај процес. Тек када нема сумње да заиста постоји беба, кочница се отпушта“, објашњава Роберт Фремке, професор Академског медицинског центра Универзитета у Њујорку и коаутор студије.

Професор Фремке истиче да налази његовог тима даје научницима мапу пута како би процес могао да функционише код људи.

„Мама мишица се разликује од маме код људи, али у ширем смислу очекивали бисмо да механизам буде сличан. Збуњујуће је да можемо послати робота на Марс, а да не разумемо како хранимо своју децу и процес дојења“, поручио је професор Фремке.