Ментална аутобиографија – зашто се многи људи не сећају раног детињства

Нова студија са Тринити колеџа у Даблину, која укључује имунолошке моделе поремећаја из аутистичног спектра код мишева, открила је изненађујућу улогу мајчиног имунолошког система у моделу приступа сећањима на најранија животна искуства код стања дечје амнезије.

Инфантилна амнезија

Истраживачи наводе да, не само да би нам налази нове студије могли бити од помоћи да разумемо – или чак да приступимо – овим драгоценим тренуцима, већ истичу то, и да би они на неки начин могли да објасне зашто неки људи са аутизмом имају необичну способност да се присете догађаја из доба које је већина нас одавно заборавила.

„Инфантилна амнезија је вероватно најприсутнији, али недовољно цењени облик губитка памћења код људи и сисара“, каже стручњак и истраживач из области неурологије са Тринити колеџа у Даблину др Томас Рајан.

„Упркос широкој распрострањености, мало се зна о биолошким условима који имају везе са овом врстом амнезије и њеном утицају на ћелије које кодирају сваку успомену. Као друштво, претпостављамо да је заборав одојчади неизбежна чињеница у животу, па томе посвећујемо мало пажње”, кажу стручњаци.

Наша ментална аутобиографија обично почиње негде између нашег другог и трећег рођендана. Није да наш мозак није у стању да сагледа свет пре овог доба. Студије на пацовима сугеришу да је наш мозак у потпуности способан да формира успомене, сакривајући их у нешто што личи на неуролошку библиотеку у облику структура које се називају енграми.

Претпостављајући да једноставно више немамо кључ за трезоре у којима се налазе наша најранија искуства, истраживачима је препуштено да размотре механизме који делују чинећи та сећања недоступнима.

Ипак, истраживања показују да је повремено било трагова те врсте сећања. Инфантилна амнезија је спречена код мишева употребом лекова који циљају на специфичне неуротрансмитере, као и временски ограниченом употребом кортикостероида.

Важност имуног система

Др Рајан и његов тим скренули су пажњу на промене у окружењу особе којима управља имуни систем мајке за који се и раније сумњало да утиче на појаву карактеристика повезаних са неуролошким стањима укључујући аутистичне поремећаје и шизофренију, па се претпоставља да би имунолошка активација мајке могла да утиче на механизме повезане са инфантилном амнезијом.

Користећи младе и одрасле мишеве који су били условљени да се плаше електричног удара, истраживачи су упоредили мишеве који су потомци мајки код којих су изазвали имуни одговор средином периода у коме су носиле плод.

Не само да су мушки потомци ових мајки показивали знаке дефицита друштвеног понашања, слично особама са аутизмом, већ су постојали и докази да се страшних и стресних догађаја сећају много дуже од мишева из истог легла и мишева из контролне групе.

Научницима се чини да је кључ процеса и мали имуни протеин назван цитокин ИЛ-17а. Мужјаци мишева рођени од мајки којима је недостајао тај протеин и даље су доживљавали инфантилну амнезију када су исти имуни одговори били изазвани током трудноће.

Прекидач за заборав

Није јасно зашто су мозгови сисара развили „прекидач за заборав“ за своје најраније тренутке у детињству, иако су сада макар делимично откривени механизми који то раде, истраживачи су корак ближе разумевању зашто сећања остају доступна некима а нестају код других.

„Чини се да рани развој нашег мозга утиче на оно што памтимо или заборављамо док се крећемо кроз детињство“, каже неуронаучница Сара Пауер, водећи аутор студије која је сада ангажована на Институту Макс Планк за људски развој у Немачкој.

„Сада се надамо да ћемо детаљније истражити како рани развој утиче на складиштење и проналажење успомена из раног детињства, што би могло имати бројне важне утицаје и са образовне и са медицинске перспективе”, наводи се у раду који је објављен у часопису Science Advances.