Да ли су неандерталци заиста носили букете цвећа на сахране својих ближњих

Неандерталци из пећине Шанидар, познати су по теорији да су сахрањивали своје најближе уз обавезно цвеће. Теорија је описивала неандерталце као емпатична бића која су довољно бринула за своје мртве да су претраживала планине у потрази за најлепшим цвећем за погребне букете.

Сада, нови докази сугеришу да је ово тумачење можда било нетачно, иако су неандерталци ипак имали интересантне погребне ритуале.

Процењује се да су неандерталци изумрли пре 45.000 година и да је мало њихових физичких остатака.

Међутим, током касних 1950-их и раних 1960-их, археолог по имену Ралф Солецки открио је скелете десет неандерталаца у пећини Шанидар у планинама Загрос у Курдистану. Око једног покојника, налазиле су се накупине веома старог полена – за које се претпоставља да су поленове кесе (прашници) из целог резаног цвећа – што је и покренуло хипотезу о сахранама уз букете цвећа.

„Иако су докази накнадно доведени у питање, прича је била довољно спектакуларна да се и даље налази у већини уџбеника археологије“, рекао је професор Крис Хант са Универзитета „Џон Мурс“ у Ливерпулу.

Преиспитивање представе о улози цвећа

Међутим, недавна ископавања поред места где је Солецки открио остатке неандерталца названог Шанидар 4 подстичу на преиспитивање ове хипотезе.

Хант и његове колеге су идентификовали још два тела – једно, познато као Шанидар З, непосредно испод места где је Шанидар 4 пронађен – али и кости и зубе око 15 цм испод ових остатака.

Чини се да су три тела смештена у тло, кроз које је повремено текла вода, непосредно уз огромну стену. Релативна дубина на којима су била тела сугерише да су покопана у различито време – вероватно у периоду од неколико десетина до стотина година.

„Иако је веома тешко закључити елементе традиције из археологије, нађени остаци сугеришу да се сахрана код неандерталаца одвијала веома брижно и пажљиво,  јер су два тела веома добро очувана“, наводе стручњаци.

Тим научника је такође поново прегледао оригиналне трагове идентификованог полена, откривши да грудвице садрже полен више од једне врсте цветова, при чему све ове биљке не цветају у исто доба године, што доводи у сумњу идеју о погребним букетима.

Уместо тога, највероватнији извор накупина полена су пчеле које се на тој локацији гнезде – сугерише тим.

Хант такође примећује на основу остатака полена, да је међу цветовима и жути звездасти чичак, окружен оштрим бодљама дугим око два центиметра. Иако је вероватно да су могли бити сакупљени из медицинских разлога, њихов избор као погребног цвећа било би тешко ускладити са модерним појмовима емпатије, рекао је истраживач.

Међутим, тим је такође идентификовао дрвене фрагменте који окружују тела, са грудвама полена дрвећа, што је могући доказ да су тела била прекривена гранама ради заштите.

„Веома је тужно што смо срушили причу о сахрани уз цвеће јер је то лепа прича, али овде се дешава нешто друго, што мислим да је на много начина исто тако невероватно“, рекао је Хант, чије је истраживање објављено у Journal of Archeeological Science.

Мало остатака отежава комплетирање приче

Др Ребека Врог Сајкс, почасни сарадник на Универзитету у Ливерпулу и аутор књиге Kindred: Neanderthal Life, Love, Death and Art, сложила се да је аргумент да су пчеле одговорне за неке од накупљених остатака полена „убедљив“.

Међутим, откриће полена и дрвенастог материјала како каже „оставља могућност да можда ипак има неке повезаности и намере укључивања биљака са остацима мртвих током погребних ритуала код неандерталаца“.

„Ако се испостави да је то случај, чак и да биљке нису било какав погребни ‘поклон’ или спомен-обележје како их можемо замислити, то би и даље било веома значајно у смислу понашања, јер постоји врло мало добро очуваних предмета или материјала који су намерно остављени са скелетима сахрањених неандерталаца“, додала је др Сајкс.