Да ли поларна светлост производи звуке које можемо да чујемо

Услед сударања соларних електрона са атомима у горњим слојевима атмосфере, обично на висинама 80 до 150 километара, светлост или аурора се јавља у близини Земљиних полова, где је магнетно поље најјаче. Извештаји о поларној светлости која производи звук, међутим, веома су ретки и научници су их до сада углавном одбацивали.

Али студија финских научника из 2016. године коначно је потврдила да северна поларна светлост (аурора бореалис) заиста производи звук који људско ухо може да региструје. Један од истраживача укључених у студију чак је тврдио да је снимио звук који производи ова задивљујућа светлост на 70 метара изнад површине земље.

Међутим, механизам настанка звука и даље остаје помало мистериозан, као и услови који морају да се стекну како би звук могао да се чује.

Научница Фиона Амери спровела је истраживање досадашњих извештаја о звуку поларне светлости како би утврдила које су методе коришћене за проучавање ове неухватљиве појаве, као и процес утврђивања да ли су пријављени звуци били реални или ствар илузије и имагинације.

Историјске тврдње

Звук који производи поларна светлост био је предмет прилично жустре дебате у првим деценијама 20. века, када су стизали извештаји из насеља широм северних географских ширина да је очаравајуће светлосне приказе на њиховом небу понекад пратио и звук.

Сведоци су пријављивали тихо, готово нечујно пуцкетање, шуштање или звиждук, посебно током бурних светлосних приказа на северном небу. Почетком тридесетих година, на пример, бројна сведочења су преплавила недељник који је излазио на субарктичким Шетландским острвима.

Ове приче су поткрепљене сличним сведочењем из северне Канаде и Норвешке. Ипак, научна заједница је била веома уздржана, посебно имајући у виду да је врло мали број западних истраживача тврдио да је и сам чуо те неухватљиве звуке.

Веродостојност извештаја о звуку који производи поларна светлост из тог времена била је блиско повезана са мерењима надморске висине северног светла. Сматрало се да ће само они зраци који се спуштају ниско у Земљину атмосферу моћи да пренесу звук који би могло чути људско ухо.

Проблем је био и то што су резултати забележени уочи нове 1933. године показали да се ауроре најчешће дешавају на 100 километара изнад Земље, а веома ретко испод 80 километара. На основу тих налаза, претпоставка је да би било немогуће да чујан звук светлости допре до површине.

Слушне илузије

Имајући у виду ове налазе, еминентни физичари и метеоролози остали су скептични, одбацујући извештаје о звуку и поларној светлости ближе површини земље као фолклорним легендама или слушним илузијама.

Оливер Лоџ, британски физичар укључен у развој радио-технологије, прокоментарисао је да би звук ауроре могао бити психолошки феномен због живописности изгледа ауроре – баш као што метеори понекад изазивају слушну илузију. Слично, метеоролог Џорџ Кларк Симпсон је тврдио да је појава ниских аурора вероватно оптичка илузија узрокована мешањем ниских облака.

Ипак, водећи научник 20. века у области поларне светлости Карл Стормер објавио је извештаје двојице својих помоћника који су тврдили да су чули аурору, и тако дао извесну легитимност великом броју сведочанстава.

Стормеров помоћник Ханс Јелструп рекао је да је чуо „веома чудан, слаб звук звиждука, изразито таласаст, који као да је пратио управо вибрације ауроре“, док је његовом колеги Тјону звучало као да „гори трава или пуцкетање“. Колико год ова два последња сведочења била убедљива, она и даље нису изнела ни претпоставку како настаје овај звук.

Звук и светлост

Одговор на ову вековну мистерију која је касније добила највећу подршку први је провизорно предложио 1923. године Кларенс Чант, познати канадски астроном. Он је тврдио да кретање северне светлости мења Земљино магнетно поље, изазивајући промене у наелектрисању атмосфере, чак и на значајној удаљености.

Ова електрична пражњења производе звук пуцкетања много ближе Земљиној површини када се сусретну са објектима на земљи, слично звуку статике. Ово се може десити на одећи или наочарима посматрача, или евентуално у околним објектима укључујући дрвеће или зидове кућа.

Чантова теорија добро корелира са многим приказима ауроралног звука, а такође је поткрепљена и повременим извештајима о мирису озона – који наводно има метални мирис сличан електричној варници – током појаве северног светла.

Ипак, Чантов рад је остао углавном непримећен двадесетих, а признање је добио тек седамдесетих година када су два физичара поново прегледала историјске записе. Чантову теорију данас научници углавном прихватају, иако и даље постоји дебата о томе како тачно функционише механизам за производњу звука.

Оно што је јасно је да аурора, у ретким приликама, производи звуке чујне људском уху. Језиви извештаји пуцкетања, звиждања и зујања који прате светла описују објективно звучно искуство – а не илузију или измишљотину.

Како да чујете поларну светлост

Ако желите да се сами уверите како звучи поларна светлост, можда ћете морати да проведете доста времена у поларним областима, с обзиром на то да се овај слушни феномен јавља само у пет одсто случајева јаких светлосних приказа. Такође, чује се једино на врховима планина око којих нема много грађевина – што није баш нарочито пријатно искуство.

Последњих година, звук поларне светлости је детаљније истражен и због своје естетске вредности и био је инспирација за бројна музичка дела, постављајући темеље за нове научне интеракције са овим електромагнетним таласима.

Летонски композитор Ерикс Ешенвалдс је на основу сведочења америчког истраживача Чарлса Хола и норвешког државника Фритјофа Нансена који су тврдили да су чули поларну светлост, компоновао музику комбинујући је са познатом летонском народном песмом Северна светлост која говори о феномену звука поларне светлости.

Постоји могућност и да код куће слушате радио-сигнале северне поларне светлости јер је Радио Би-Би-Си 3 2020. године мапирао радио-снимке ауроре из веома ниских фреквенција у чујни спектар.

Иако нису исто што и слушање ових необичних звукова које производи северна поларна светлост уживо на неком завејаном планинском врху, ове радио-фреквенције пружају делић узбуђења који изазива пролазна и динамична природа ауроре.