Токови исламске мисли у XX веку

У овој години у Србији су објављена два изузетно значајна дела. Реч је о „Историји социјалне мисли у исламу" аутора др Муамера Халиловића и „Токовима исламске мисли у XX веку" аутора др Сеида Халиловића, које је објавио Центар за религијске науке „Ком" из Београда.
Савремена муслиманска мисао предаје се у многобројним образовним установама у исламском свету и на Западу. Према речима проф. др Дарка Танасковића, дело Сеида Халиловића „Токови исламске мисли у XX веку" јединствено је на српском језику.

Господине Халиловићу, о појединим темама, појмовима и појавама у исламском свету готово се ништа не зна (или се мало зна). Која нам подручја и појмове приближава ваше дело „Токови исламске мисли у XX веку"?

– Као што сте напоменули, Савремена муслиманска мисао назив је новијег мултидисциплинарног студијског програма који се изводи у неколико најпрестижнијих високошколских установа у исламском свету и на Западу. Када се говори о геостратешким променама у муслиманским земљама у XX и XXI веку, углавном је медијска пажња усмерена на дешавања која повезујем са спољашњим слојевима опште културе. У књизи сам на том нивоу анализирао пример талибанизма. Феномени у стадијуму опште културе значајни су зато што су видљиви, међутим, њихов утицај не може бити дугорочан. Зато, у складу сa циљевима споменутог студијског програма, покушавам да образложим да је много битније усредсредити се на скривене промене у теоријској и стручној култури, јер се управо у тој сфери одређују дугорочне и стратешке смернице реорганизације укупног идентитетског и културног бића исламског, и уопште, савременог света. У тој сфери, у овој књизи обухватно и критички анализирам неомутазилизам као доминантни ток модернистичког разумевања ислама.

Чини ми се да данас често занемарујемо потребу да и западни свет боље упознамо у сферама најскривенијих теоријских промена које су, у светлу доминације нових филозофских школа, условиле појаву модерног доба. Примера ради, у званичним образовним институцијама скоро без икакве расправе прихватамо позитивистичку дефиницију науке и сазнања с почетка XX века. Према тој дефиницији, научни судови су искључиво они судови који су проверљиви осетним инструментима. То ће значити да су метафизички и вредносни судови заправо научне бесмислице. У таквом сазнајном амбијенту чак ће и хришћански мислиоци бити принуђени да спроведу суштинску реорганизацију битних когнитивних структура свог религијског сазнања, идентитета и културе. Дакле, закључио бих да најскривеније промене у домену филозофских идеја покрећу обухватне и далекосежне процесе идентитетских, културних и религијских реконструкција, али те промене често нису предмет медијске пажње. Резултате тих сазнајних промена обично уочавамо онда када више не можемо да утичемо на њих. Управо о тим скривеним сазнајним платформама у савременом исламском свету и о њиховим дугорочним последицама говорим у овој књизи.

Студирали сте на Традиционалном исламском универзитету у Кому. Креирали сте и студијски програм из области савремене муслиманске мисли који се предаје на више универзитета у Ирану. Колико је исламски свет упознат са током и развојем друштвених наука, нарочито учењима која припадају савременој мисли Запада?

– Савремени муслимански реформисти нужно су у свом интелектуалном и друштвеном ангажману оријентисани ка модерном Западу, као парадигми научног и укупног цивилизацијског просперитета. У овој књизи не осврћем се примарно на пионире реформистичке мисли у исламском свету, јер сматрам да они нису стручно познавали најдубље когнитивне структуре модерне западне мисли. Један од мислилаца из те ране епизоде муслиманског реформизма чије ставове анализирам у књизи јесте Али Абдуразик, верски учењак са чувеног исламског универзитета Ел Азхар. Он 1925. године објављује у Каиру веома популарну књигу у којој, ослањајући се на политичка искуства модерних западних земаља, покушава, релативно наивно према нашој оцени, да из основних религијских текстова у исламу извади закључак о нужној одвојености ислама и политике.

У свим осталим поглављима у књизи говорим о маркантним реформистичким мислиоцима у савременом исламском свету који су маестрално познавали модерне токове и школе западног мишљења. Штавише, они су свестрано подржавали ексклузивни когнитивни кредибилитет модерног знања и, отуда, неуморно су радили на томе да исламски доктринарни и вредносни систем темељно реконструишу у светлу ауторитативности постренесансних школа мишљења. Чувени пакистански мислиоци Мухамед Икбал и Фазлурахман тумачили су Мухамедово откровење Божјих речи у складу с филозофским анализама које су понудили амерички филозоф Вилијам Ернест Хокинг и Анри Бергсон, француски филозоф и добитник Нобелове награде за књижевност 1927. године. Иранац Али Шаријати репродукује религијску свест муслимана у светлу модерне филозофије егзистенције, док утицајни Египћанин Наср Хамид Абу Зејд природу „Курана" објашњава у оквирима Гадамерове филозофске херменеутике. Исмаил Фаруки, професор Универзитета Темпл у Филаделфији, палестинског порекла, осмислио је целокупни план реформе образовања и исламизацију знања на темељима когнитивног кредибилитета модерне западне науке. О сваком од споменутих мислилаца говорим у одвојеним поглављима.

У методолошком смислу, определио сам се да у књизи не будем незаинтересовани извештач, већ да у сваком поглављу снажно илуструјем критичку платформу традиционалне филозофске школе у Кому, у којој сам провео пуних двадесет година и коју информативно представљам у поглављу о ајатолаху Џевадију Амолију. У ствари, покушао сам да илуструјем чврсте когнитивне инструменте и структуре у филозофској баштини ислама помоћу којих ћемо моћи да критички проверимо модерне норме човекове друштвене и сазнајне позиције на савременом Западу. Другим речима, уместо да исламско и религијско сазнајно здање реконструишемо у складу с наметљивим кредибилитетом модерне науке, предлажем да когнитивна ограничења модерног знања критички преиспитамо из перспективе утемељених структура бриљантне филозофске баштине ислама. Примера ради, у поглављу у којем образлажем популарну критику исламског разума у делима алжирског мислиоца и дугогодишњег редовног професора исламских студија на Сорбони Мухамеда Аркуна, откривам у свом критичком осврту чак једанаест кредибилних значења и ступњева разума и рационалности у филозофској баштини ислама.

Ваше дело изузетно је важно и за целокупан простор Балкана, не само Србије. Колико оваква дела, учења и предавања могу допринети бољем разумевању исламске и хришћанске културе и традиције?

– Предложио бих да у одговору на ваше питање разликујемо две дефиниције културе и односа између културе и сазнања. Према једној дефиницији, култура је плод сазнања, што значи да сазнањем и својим метафизичким и вредносним судовима одређујемо и усмеравамо основе културе. Према другој дефиницији, култура је производ човекове воље, а до тог закључка доћи ћемо уколико прихватимо релативизам у сазнању, то јест уколико тврдимо да човек својим сазнањем никада не може открити истину.

Религијски плурализам који се данас свестрано промовише темељи се управо на скривеној платформи релативизма у сазнању, тачније на епистемолошким принципима Кантове и новокантовске филозофије. Јер уколико прихватимо да се ни у једној религији не може открити истина, онда ћемо све религије исто поштовати. Видите, на овај начин промовише се толеранција коју називам деструктивном толеранцијом зато што се у њеној суштини поништава само срце религијског сазнања – то јест могућност доспевања до истине. Дакле, у модерном свету поштује се религијска култура, али тек након што ће религији у процесу болне когнитивне реконструкције бити одузет и дискредитован средишњи елемент њене битности.

Ово је само један пример који показује како се у светлу ексклузивног кредибилитета модерних филозофских школа заправо производи нова култура. У поглављу о модерном оријентализму у овој књизи обухватно говорим о томе како се на темељима примарности воље модерног човека производе нов Оријент, нов ислам и, убеђен сам – ново хришћанство.

У једном засебном поглављу оштро критикујем споменуту деструктивну толеранцију и објашњавам да се позитивна толеранција мора изградити на платформи удубљујућег знања о филозофској баштини ислама, и уопште, религије. Она у том случају неће бити плод променљиве политичке воље, већ резултат сазнајног уверења о нужности толеранције. Заправо, један од главних циљева споменутог студијског програма Савремена муслиманска мисао јесте да препознамо когнитивне смернице и суштину исламског и религијског сазнања као кредибилни модел за решавање нових изазова и криза савременог човека. Зато, свестан својих многобројних научних ограничења, сматрам да ова књига на исти начин охрабрује муслимане и хришћане да, утемељеним методолошким приступом, обнове заједничко и заборављено благо бриљантне религијске рационалности у својим савременим друштвима.

Усрдно вам захваљујем на племенитом позиву да говорим за нашу најмаркантнију медијску кућу у региону!