Пост и причешће

У манастирима постоји посебан режим исхране, чак и кад није време поста. У посне дане не користи се храна животињског порекла. Повремено се припрема риба, а месо се не конзумира чак и кад нису посни дани. Ипак, строгост поста варира од манастира до манастира.
„Још је Свети Сава рекао - са својим типиком не иди у туђи манастир. Он је тиме хтео да каже да сваки игуман, свако братство сaмo прописује строгост поста. Општа правила постоје, њих ћемо се сви придржавати, а да ли ћемо уводити и нека додатна правила и да ли ћемо уводити строже постове, то опет зависи од одлуке сабора у манастиру и самог игумана", објашњава Антонић.

Игуман Манастира Рукумија, отац Симеон каже да монаси током године кад није вишедневни пост, посте понедељком, средом и петком.

„Понедељком постимо ради чина монашкога, зато што је понедељак дан анђеоски, а наш чин је сличан анђеоском чину. Средом и петком постимо Христа ради. У среду су га издали, у петак су га разапели. По типику, по нашем црквеном уставу, и када није време поста, ми у исхрани употребљавамо све осим меса. Можемо да једемо сир, млеко, јаја и сва она јела која су запржена на уљу, а употребљавамо и рибу", каже отац Симеон.

У старим посним јеловницима, било манастирским било оним из традиционалне кухиње, има заборављених састојака и јела, који данас, када се тéжи лакшим оброцима, више подсећају на савремену него старинску кухињу.

Посна трпеза

Посни кувари монахиње Атанасије Рашић из манастира Рукумија постали су врло популарни. Она скромно објашњава да су то изнедрили верници који су тражили савете, јер нису били превише упућени у веру коју су тек почели да откривају, а све је почело деведесетих, у годинама кризе и немаштине. Како поједини верници нису били упућени у припрему посне хране, мати Атанасија је сакупљала рецепте, трудећи се да им што више помогне у припреми посних јела, да охрабри све који намеравају да посте да не одустану, већ да истрају. У почетку су се рецепти писали на папирићима, а затим је све преточено у књижице: пост на води, на уљу, јела од рибе, посни колачи, зимница, и на крају је добијен велики кувар.

„Велика је штета што се код нас користи мало дивљег, самониклог биља у исхрани. Раније, пре 100-150 година народ је користио можда и стотинак и више биљака у својој свакодневној исхрани од пролећа до јесени. Посна трпеза може да садржи практично све што је човеку потребно и што би спадало у здраву исхрану. Заиста, можете да одете на излет, да мало прошетате, наберете биљчице и тако направите неку промену у својој исхрани", саветује монахиња Атанасија.

У кухињи манастира Рукумија припремају се чорба од тушта, лободе и штира, уз цветове кадифице, затим пире од троскота и белог лука, салата од корена водопије, јабуке и нане, млеко и паштета од ораха и нека друга заборављена јела. Многи састојци могу да се нађу у природи и свима су доступни. За коришћење овог коровског и самониклог биља у исхрани, важно је да на њега нисте алергични. Скромно, примерено посту, спремљено по рецептури манастира Рукумија, врло је укусно и обогаћује посну исхрану. Али није све у манастирској рецептури Рукумије необично. Разноврсна посна јела спремају се највише од намирница које свакодневно користимо.

„Та рецептура пост и мрс, распоред тих дана је тако идеално постављен да човек који то све упражњава како треба може да има дуг живот и добро здравље. Истина, здравље не зависи само од исхране, већ и од наших предиспозиција, али свакако је оном човеку који пости све лакше него ономе који то не чини. Узмите шпорет, на пример - кад ложите кокс, он брзо прегори, а кад има мало мека дрва, мало тврда, он може да траје и 20-30 година. Тако и људски организам - ако се непрестано храни јаком храном, он брзо пропадне, а ако човек мало комбинује, па има и дане овакве, онакве, он ће дуже да траје, да буде крепкијег ума и да има квалитетнији живот", закључује мати Атанасија.

За посне дане за запослене Мати Атанасија нуди једноставан рецепт. Паштета од ораха може да се припреми и у канцеларијским условима. Потребни су само већ самлевени ораси, кесица пире-кромпира и врела вода. Колика количина ораха, толика и количина кромпира замеси се са топлом водом и намаже на кришку хлеба. Уместо ораха могу да се користе млевени бадеми, лешници или кикирики, што уз неку салату омогућује разноврстан посни доручак. Чак и кад није пост, овакав доручак је кориснији од пецива или брзе хране.

„Самим тим што имамо одређене намирнице које користимо или не користимо, ми се вежбамо у послушности Богу, јер Богу пост не треба, него треба нама", сматра мати Атанасија.

За хришћане, али и у већини других религија, пост је средство да се савладају его и гордост. То је начин да човек очисти своје тело и мисли и да се припреми за причешће, за сусрет са Богом. Да би за тај сусрет са Богом био потпуно спреман, верник има још један корак, а то је покајање за грехе.

Хришћански пост завршава се причешћем: хлебом и вином који симболишу тело и крв Христову. Симболично, глад за материјалним уступа место глади за духовношћу. Зато се каже да је насушни хлеб хришћана Христос. Физички хлеб потребан је за преживљавање, али је важнији надсуштаствени духовни хлеб.