Какву боју млека даје црна крава

Спектар њиховог деловања (од набацивања боје по бундама од природног крзна, преко уличних демонстрација у Евином костиму и демолирања невеганских угоститељских објеката, до затварања забавних паркова са, примерице, делфинима) и сукцесивно-маничног лобирања код политичких представника досегао је степен моћи којим се утиче на државни законик.

Чланови ових организација не презају да се ушуњавају у постројења прехрамбене индустрије не би ли снимили, рецимо, на хиљаде самлевених пилића мушког рода, или (горе)поменутих још живих (негдашњих) даватељки млека са којих се цеди крв.

Свакако су (и) овакви шокантни видео-радови утицали да број вегана, вегетаријанаца, или само флекситаријанаца (који желе, било из дијететских било еколошких разлога, да смање удео меса у свом тањиру) рапидно расте. Медијски кампању потхрањују и представници „холивудске машинерије", па је тако Лео Дикаприо финансијер помоћи слоновима, екс-Бранђелина и даље стрепи над дивљачи Намибије, а заједно са Пенелопе Круз, Натали Портман, Памелом Андерсон, као и Џастином Бибером, Полом Макартнијем, Брајаном Адамсом, Мобијем итд. учествују у кампањама удружења „People for the Ethical Treatment of Animals". И у Србији, разним поводима познатој ПЕТА-и.

Не улазећи овом приликом у племенитост, волонтеризам и еколошку освешћеност које декларативно мотивише и заступа ова јака институција, ипак упада у очи податак да амерички пројекат in vitro узгоја шницли од матичних ћелија финансијски здушно подржавају „Гугл" и ПЕТА. Индустријализација „симулакрума" у коју улажу и многи пензиони фондови (sic!) и фудтек стартап фирме у пуном је замаху. Разне „шунке без меса" су пак често производи мултинационалних произвођача меса и прерађевина. Иако (наводно) имају текстуру, мирис и укус имитиране намирнице, тешко да би се могле назвати природним.

Тако „поврћна" плава врпца (cordon bleu) из линије Голоа (Le Gaulois) живинарске фирме Флери‒Мишон садржи више од четрдесет састојака (укључујући малтодекстрин, беланце у праху, ксантан гуму за гелирање, средство за згушњавање и стабилизатор карагенан, рехидриране протеине из соје, натријум-цитрат као конзерванс и регулатор киселине и вештачког укуса...), те долазимо до парадоксалног закључка: ентузијастични процват вегетаријанства води ка све „вештачкијој" исхрани. И другог: како је Флери‒Мишонова „вегетаријанка" читавих 67% скупља од свог месног еквивалента ‒ месо се, иако вековима привилегија виших слојева, данас преселило у нижу социолошку групу. „Никад није било оволико шик добро јести а прескочити месо", примећује Ел. А „Tera Nova", фондација која за циљ има „интелектуалну обнову прогресивистичке левице" проповеда да мануелни радници те они без факултетске дипломе конзумирају месо више од професионалаца и високообразованих, у ком смислу препоручује „ослањање на секторе фудтека који имају највише потенцијала"(?).

Вегански ресторани су већ постали симбол гентрификације некадашњих радничких насеља и фавела. Премда подижу свест о реалностима агроиндустрије, видео-снимци доприносе стигматизацији пуких кланичара затечених на смени, а не и њиховог послодавца. Тражено увођење видео-надзора ће се завршити само додатном (већ до сразмера пакла доведеном) пресијом над овим „бездушним егзекуторима" кроз чије руке током просечне каријере прође и до петнаест милиона грла. Можемо ли збиља очекивати да свакој од њих приступају емпатично, с нежношћу и разумевањем?

Или ће корисније бити да ова службена свештена лица, уместо животиња, исповедају власнике мегаагрокомпанија, који једном руком кобасицу пуне вименима, а другом малтодекстрином и карагенаном?