О Божину Симићу, анонимни биограф (други део)

Са монархистима и бољшевицима

Симић је пред Други светски рат био веома близак са припадницима Српског културног клуба, али није био члан. Држао је серију предавања на Коларчевом универзитету, што му је омогућио Слободан Јовановић. Сматра се да је кнез Павле преко Симића одржавао везе са Москвом. О томе биограф пише:

„Сви његови знанци тврде да је за време боравка у Совјетском Савезу одржавао добре односе са бољшевичким руководиоцима. Баш због своје наклоњености према Совјетском Савезу шаље га кнез Павле у Москву као свог изасланика, ʼсовјетског специјалистуʼ ‒ приликом успостављања трговачких и дипломатских односа Југославије са Совјетским Савезом. Од тада, Симићеви односи са Совјетима носе обележја Симићеве мистериозности, јер је сам Симић настојао да своју личност учини тајновитом."

Ево шта „анонимни" биограф бележи о учешћу у преврату 27. марта 1941:
„Из Москве се вратио у Београд 26. марта 1941. ујутро, тако да је и он био учесник 27-мартовског пуча и као такав послат у Москву првих дана априла са авијатичким пуковником Савићем, гдје заједно са Гавриловићем потписује у ноћи између 5. и 6. априла пакт о пријатељству између СССР-а и Југославије. Разни представници дипломатског кора у Русији, нарочито Британци, сматрали су Симића као једног од вођа 27-мартовског удара. Приликом боравка у Москви састајао се са (сер Стафором Крипсом) Sir Straffor Cripps-ом, тада амбасадором Велике Британије у Москви. Такође се често састајао са Гавриловићем и са њим се пријатељски опходио, иако га је до тада сматрао за непријатеља због држања у Солунском процесу."

Да подсетимо, Божин Симић и Милан Гавриловић били су чланови „Уједињења". О њиховом односу који је уследио у Лондону „анонимни" биограф пише:
„Послије окупације земље одлази у Лондон преко Турске, Јерусалима и Каира. Свој одлазак у Лондон тумачи као покушај да се на лакши начин пребаци у Србију. У Лондону најчешће долази у додир са Миланом Гролом, Слободаном Јовановићем, Срђаном Будисављевићем и Јованом Бањанином. Са Гавриловићем се завадио већ почетком 1942. Сукоб је настао услед Гавриловићевог антисовјетског става, а повод су били наводно Гавриловићеви телеграми из Москве, у којима се неповољно изражавао о војним могућностима Црвене армије против њемачке војске."

Лични архив Милана Гавриловића, који је донедавно чуван у Хуверовом институту, враћен је у земљу и доступан је.

Амбасадор код Де Гола за време рата

Божин Симић је био делегат југословенске владе у комитету Шарла де Гола све до краја 1943. године у рангу опуномоћеног министра. Популарним језиком речено ‒ био је југословенски амбасадор код Де Гола у време покрета отпора.

„Све док је био у De Gaulle-овом комитету настоји да учврсти односе између Руса и Француза. Друг Милан Којен који је дошао из Лондона каже да је Симић тада заузимао став ʼпросовјетског Михаиловићевог Србинаʼ, пре продирања истине о борби наших народа у савезничко јавно мњење. У то доба, према истом извору, Симић је успео да De Gaulle одликује Дражу Михаиловића орденом Легије части. У то време, када је у De Gaulle-ов комитет постављен и делегат ЦК КПФ и када De Gaulle ужива све већи углед у савезничком свету, француско одликовање Михаиловића Великосрби су искористили као знак британског подржавања Д. Михаиловића."

Опширније о овом документу можете прочитати и књизи „Масони и Сарајевски атентат". За крај овог текста наводимо оцену и карактеристику коју је дао „анонимни" биограф:
„Интелигентан, марљив и веома амбициозан. Мисли да је позван да решава само велике проблеме, те да би му најбоље одговарало место амбасадора у Француској, камо се због њеног значаја који ће још имати, мора послати способан и рутиниран дипломата. Због свога познавања земље као и због породичних веза сматра да би био за то најподеснији. Због своје способности и угледа који ужива у грађанству сматрамо да га се може корисно употријебити, не поверавајући му одговорније функције."

У следећем наставку: ко је постављао, а ко смењивао Божина Симића.