О Божину Симићу, анонимни биограф (први део)

До формирања Велике ложе Србије 1912. године, ложа „Побратимˮ је била под заштитом Велике ложе Угарске. „Уједињењеˮ, основано 22. фебруара 1909, било је у саставу Великог оријента Француске. Велика ложа Угарске била је у систему Уједињене Велике ложе Енглеске која је била у сукобу са Великим оријентом Француске. Сарадња та два система је била забрањена. Ложа „Уједињењеˮ је формирана зато што Велика ложа Угарске није хтела, или смела, да подржи Србе у сукобу са Аустроугарском око анексије БиХ.

Ко су били чланови ложе „Уједињењеˮ може се прочитати у двотомном делу Зорана Д. Ненезића „Масони 1711‒2010ˮ (Београд, 2010. г., књига 1, страна 343). Навешћемо само нека имена са којима је Божин Симић сигурно, на разне начине у разним приликама, био у контакту: Слободан Јовановић, Милан Гавриловић, Васа И. Јовановић, Васа У. Јовановић, Љуба Стојановић, Влајко Гођевац... 

Анонимни биограф

У тексту који је неко писао за Министарство иностраних послова Титове Југославије износе се подаци које је сам Симић написао о себи, али овде се покушава ствар осветлити из „комунистичког" или „револуционарног" угла гледања:

„... један од покретача организације ʼУједињење или смртʼ. (Године) 1910. као виђени црнорукац руководи организацијом на једном сектору фронта приликом арбанашког устанка који је довео до пада младотурске владе. Арбанашки устанак углавном су и организовали црнорукци, да би онемогућили одлучне мере Младотурака у припремама за рат. Симић је такође судјеловао у Сарајевском атентату као поверљива личност Аписа. Још пред Солунски процес отишао је у Русију са официрима одређеним за образовање Добровољачке дивизије. Солунски процес затекао га је у Русији, а када се на позив власти није одазвао да одговара пред судом за свој рад као црнорукац, био је у контумацији осуђен на 20 година робије. У Русији је био две године као командант батаљона Добровољачке дивизије у Добруџи.ˮ 

Скривени путеви Божина Симића

Биограф не попуњава празнине које је Симић оставио у аутобиографији. Вероватно је то и једном и другом одговарало. О судбини авантуристе Б. Симића даље каже:
„Пред крај рата одлази у Француску, одакле се поново враћа за једно извесно време у Совјетски Савез, гдје ради у једној архиви и прикупља податке, интересантне за Србију. (Године) 1922. одлази опет у Француску, где живи оскудно - помаган од својих пријатеља у Француској, као и пријатеља црнорукаца из земље."

Међу њима је било много и слободних зидара, већ наведена имена указују на одличне везе. Но ни те везе му нису помогле да избегне проблеме који су га чекали по повратку у „отаџбину".

„Послије смрти краља Александра враћа се у Југославију где је одмах ухапшен и послат у Казнени завод у Пожаревцу. Ускоро је доживео рехабилитацију: пуштен је из затвора и добио је 300.000 дин. као награду за неисплаћене плате."