Нови трагови могућег живота на Марсу, испод површине можда постоји окружење налик Земљином

Европска свемирска летелица „Егзомарс трејс гас орбитер“ (ExoMars Trace Gas Orbiter – TGO) уочила је могући сигнал цурења хлороводоника из пукотина у области Алба Монс, вулкана који има највећу површину на Марсу. Научници сматрају да би овај гас могао да потиче од емисија из вреле магме испод марсовског реголита, односно растреситог површинског слоја тла.

Иако су потребна додатна истраживања како би се потврдило испуштање овог гаса, научни тим претпоставља да би у области Алба Монс могло да постоји окружење слично хидротермалним изворима на Земљи, где је, по свему судећи, настао живот и где и данас опстаје.

Студија, објављена у часопису Сајенс адвансес (Science Advances), није прва која указује на могућност да магма тече испод површине Марса. Насин лендер „Инсајт“ (InSight) раније ове године је, на основу сеизмичких посматрања и модела, дошао до закључка да би она могла да постоји. Ипак, нови налази представљају најснажнији доказ до сада да успавани вулкани на Марсу испуштају гасове, рекао је за Лајв сајенс Александар Трохимовски са руског Института за свемирска истраживања, главни аутор студије.

„Наша студија пружа допунски и потенцијално независан доказ о постојању магме на Марсу: посматрања атмосфере која откривају могући траг испуштања гаса из подземног магматског система“, написао је Трохимовски у електронској поруци.

Европа открила гас, али одакле он долази

Летелица TGO први пут је детектовала гас хлороводоника у атмосфери Марса 2021. године, али су научници били опрезни када је реч о повезивању тог открића са вулканском активношћу.

Чинило се да се гас појављује сезонски, његова распрострањеност није била ограничена на област у којој се налазе могући вулкани, а нису уочени ни други показатељи присуства вулканских гасова, попут сумпора, рекао је за Лајв сајенс у посебној електронској поруци коаутор студије Кевин Олсон, гостујући истраживач на Универзитету у Оксфорду, који проучава гасове на Марсу.

Међутим, даља истраживања показала су да се гас не појављује само током топлијег пролећа и лета на јужној хемисфери Марса, већ и током зиме на северној хемисфери, навео је Олсон.

„Успео сам да забележим два посматрања на почетку северне зиме током прве марсовске године наше мисије, као и једно посматрање наредне године. Ова мерења ван уобичајене сезоне била су веома блиска по месту и времену у обе године, што је било прилично изненађујуће. Затим смо почели да припремамо посебну кампању циљаних мерења управо у том периоду и на том месту“, рекао је Олсон, додајући да марсовска година траје готово две земаљске године због веће орбите ове планете.

Кампања је трајала две марсовске године, односно приближно четири земаљске године, и повећала је вероватноћу да научници заиста бележе „убризгавање“ хлороводоника у атмосферу из отвора у близини вулкана, навео је Олсон.

Научници су потврдили да се овај гас појављује и ван уобичајене сезоне на северној хемисфери. Уочили су „јасан и изражен сигнал“, који потом слаби и пада испод прага детекције свемирске летелице.

„Ова неправилност више указује на краткотрајно испуштање гаса у атмосферу него на уобичајене атмосферске хемијске процесе. Иако је веза и даље хипотеза, током четири марсовске године посматрања видели смо да се овај гас појављује локално, и нигде другде“, исткаао је Олсон.

Данијел Меже, такође коаутор студије и професор који се бави планетарном геологијом на Пољској академији наука, идентификовао је пукотине из којих би гас могао да излази.

Он је истакао да додатну тежину истраживању дају докази прикупљени помоћу два различита инструмента – лендер „Инсајт“ налазио се на површини Марса, док је летелица TGO кружила око планете. „Инсајт“ је забележио активност у кори планете, док је TGO детектовао емисије у атмосфери.

Иако сама активност магме није показатељ постојања живота, Меже је подсетио да су први облици живота на Земљи настали у срединама попут хидротермалних подручја, у којима постоји слична комбинација материјала и енергије каква би могла да се налази у потенцијалним отворима на Марсу.

Ипак, упозорио је да би услови у тој области морали да буду повољни најмање неколико милиона година како би живот могао да настане.

„Ако су ови услови испуњени на локалном нивоу, у размерама самих структура кроз које гас излази, онда би живи организми могли да чекају да их откријемо. Међутим, није извесно да су стабилни услови могли да се одрже толико дуго на тако малом простору“, рекао је Меже за Лајв сајенс у електронској поруци.