Терапијска заједница за жене у Бачком Петровом Селу

„Земља живих" пружа тим женама спас и уточиште након више неуспелих лечења. Међу сестрама ‒ како се међусобно ословљавају ‒ раде, моле се и уче да победе властите слабости. Дан им почиње буђењем у 6.15 и траје, по тачно утврђеном распореду и задужењима, до 22 сата, када одлазе на спавање.

Повлашћених нема, као ни психичких ни физичких кажњавања, али има самокритике. Од 2007. године кроз Заједницу је прошло две стотине зависница, од којих се више од тридесет успешно вратило породицама и узорним животима.

Њихове приче су различите, али свака је оставила трага на њима и њиховим породицама. Сада са осмехом на лицу прича сликарка из Котора како су је на превару довели, али закључује да је то био добар потез њене породице. Дрогирала се од 24. године. Радила је у гимназији и Средњој поморској школи, али није могла да буде наркоман и професор. Уз причу ко је кога у породици више преварио смејала се , мада се одласка на „пробу" кући прибојава... Време је учинило своје, па она сада, са дистанце, опуштено прича о „претходном животу".

Још је била гора прича младе жене са севера наше земље. Има ћерку. Са жаром у очима прича о њој. И муж и она били су зависници. На први поглед глумили су „обичну породицу", а у ствари су били све ‒ само то не. Опијали су се и дрогирали, обоје. Када су видели да је враг однео шалу и да је дете угрожено, умешала се породица. Тада су се растали а она је наставила да прави проблеме Док је била на хероину није се толико понизила као када је пила и падала на улици. Флаше су биле свуда и ћерка их свуда по кући налазила, а и на послу се осећао мирис алкохола. Када ју је сестра близнакиња упутила на лечење у терапијску заједницу, дошла је сама.