Анимирани живот

За породицу са дететом које има аутизам, опсесивна фокусираност на само једну радњу или ствар може да буде веома досадна и заморна. У традиционалном приступу терапеути би покушали да контролишу пажњу детета или би опсесивну усмереност користили као алат за модификовање понашања, на пример „Држи руке мирно, престани да тапшеш и моћи ћеш да гледаш 'Ратове звезда'" или „Заврши домаћи или нема 'Харија Потера' за тебе".

Међутим, шта ако су те опсесије у ствари стазе у развоју детета, шта ако јединствене пахуљице могу да нам отворе своје светове? „Анимирани живот", филм који је ове године био номинован за филмску награду Оскар у категорији документарног филма, управо се бави том идејом. Базиран на истоименој књизи Рона Сускинда, новинара и аутора, добитника Пулицерове награде, филм је изузетна прича о томе како су аутор и његова супруга Корнелија успели да уђу у свет свог тихог и повученог аутистичног сина Овена, активно прихватајући и негујући његово пасионирано интересовање за Дизнијеве анимиране филмове. Сускиндови су на ту идеју дошли када су приметили да је реченица коју је Овен са четири године упорно понављао, а која је њима на први мах деловала као пуко блебетање, у ствари била кључни део дијалога из филма „Мала сирена". Овенов педијатар је најпре одбацио могућност ехолалије, стереотипног понављања речи или фраза типичног за аутизам. Сускиндови су веровали да њихов син користи Дизнијеве ликове и дијалоге из филмова како би разумео свет око себе. И заиста, преломни тренутак у књизи и филму је када шестогодишњи Овен, на прослави рођендана свог старијег брата, каже родитељима да „Валтер не жели да одрасте, као Могли (мислећи на јунака 'Књиге о Џунгли') или Петар Пан". Био је то његов први налет спонтаног и сложеног говора. Од тог тренутка, терапија породичног гледања Дизнијевих анимираних филмова, разговор о ликовима и њиховим осећањима, и њихово повезивање са Овеновим, постали су начин живота Сускиндових, са крајњим циљем - помоћи сину да нађе свој глас и место у свету.

Рон Сускинд верује да је њихов покушај да разумеју своје дете успео због тога што деца са аутистичним спектром поремећаја „имају много емоција које желе да поделе и желе да се развијају као и сви".

Након успеха књиге и филма, Сускинд је, у жељи да помогне многим породицама које су контактирале с њима, започео сарадњу са једним од иноватора Епловог сервиса „Сири" и неколико техничара на развоју апликације „Сајдкикс" - специјализоване варијанте личног асистента за децу са аутистичним спектром поремећаја. „Особе са аутизмом користе своје афинитете као машину 'Енигма' која им помаже да дешифрују за њих иначе неразумљив социјални свет", каже др Кевин Пелфри са Универзитета Јејл. Апликација за мобилне телефоне користи ликове из анимираних филмова као посреднике родитеља или терапеута, и помаже им да истражe интересовања детета. Тренутно је у фази тестирања. „Постоје студије које указују на то да се деца са аутистичним спектром поремећаја осећају комотније када разговарају са анимираним ликовима, или са лицима која немају наглашену гестикулацију и не производе звукове који могу да их узнемире", каже Сускинд.

Организација „Аутизам говори" укључила се у прикупљање информација за развој апликације, организовали су онлајн-анкету о афинитетима деце са аутистичним спектром поремећаја. С обзиром на то да „Аутизам говори" има 1,7 милиона пратилаца на Фејсбуку, то би требало да буде највеће испитивање јавног мњења, чији подаци „неће само променити наш поглед на људе са аутистичним спектром поремећаја, већ и начин на који процењујемо њихове могућности", закључује Сускинд.

Путовање које је започело гледањем Дизнијевих анимираних филмова претворило се у дивну причу о одрастању. Иако 'Анимирани живот' није добио награду америчке Академије за филм и науку, номинација је својеврсна подршка родитељима који улажу напоре да одгонетну природу свог, јединственог детета.