Хумор као лек

Збирка хумористичких листова и часописа непроцењиве вредности из тог периода страдала је, нажалост,  у бомбардовању и пожару Народне библиотеке 6. априла 1941. Тако је огромно благо нестало заувек. Али задивљујућим радом господин Жарко Рошуљ успео је да реконструише тај део српске прошлости („Час описа часописа VII", Матица српска, Институт за књижевност и уметност, 2014).

Смешна историја

У тим листовима и часописима, осим класичног хумора непролазне вредности, забележени су многи важни догађаји које општа историја скоро и да не помиње. Ту су многе афере, политички догађаји, финансијске спекулације тумачене из угла сатиричара.
Многи политичари су оптуживани за самовољу, корупцију, кукавичлук, грамзивост. На удару је била неутољива глад за влашћу која доноси низ повластица и лако стечено богатство. Српски народ је у времену ропства нашао снаге и могућности да се нашали на свој и на рачун других, а да не пређе дозвољене норме.
Тешко је закључити колико су сатиричари били објективни, коректни. То се и не може проверити, нарочито ако „правна држава" није открила истину у појединим случајевима.

Маратонци трче почасни круг

У листу „Стармали" 10. октобра 1878, на насловној страни, објављена је рубрика „Каквих нема (тј. управо каквих има) тврдица" и на првом месту исказ: „Био је један, који је у тестаменту све своје покретно и непокретно имање - оставио самом себи." То је веома слично последњој реченици из тестамента Пантелије Топаловића из знаменитих „Маратонаца" Душка Ковачевића. Лист „Стармали" уређивао је др Јован Јовановић Змај а главни сарадник био је др Илија Огњановић Абуказем - два лекара, два изузетно надарена сатиричара.
Наравно, политичке странке су имале своје листове које су нападале конкуренцију.

Леле што ће прст умаче...

Лазар Пачу се памти као штедљиви министар финансија који није одобрио кредит краљу Петру Првом Карађорђевићу за свадбу кћерке. Многи кажу да је он, лекар-пулмолог по занимању, био најбољи министар финансија у Србији. Ако не најбољи а оно међу најбољима. Кажу да је био такав циција да му је било лакше извадити здрав зуб из главе него пару из џепа.
Међутим, и Лаза Пачу је био мета сатиричара, оптуживан је за све и свашта. У сатиричним песмама и карикатурама на „терет" му се стављају „проценти" и „бонуси" које је он, у сарадњи са Пашићем и осталима, добијао приликом узимања кредита у иностраним банкама. Чак је вређан и на националној основи.

Лист за хумор и сатиру „Ђаво" 15. јула 1912. године, на страни 2, објавио је сатиричну песму „Пачу":

...Има људи/ који знају,
Да сам био све уз Бају.
Па чим Баја/ Зајам прави,
Ту се Цинцарин Пачу јави.
Нико не да/ Чак ни суа...
Нема зајма без Пачуа.
Зна и варош,/ Зна и село,
Свак је зајам моје дело.
И сад ето, /Влада спреже,
Нови зајам да зареже.
Било мање, /Било јаче,
Ал нумера/ Моја скаче...
Леле што ће прст умаче,
узвишени доктор Паче.

Зајмови о којима је реч узимани су пред балканске ратове и Први светски рат. Колико је ко добио „бонуса" и „процената" ствар је надлежних институција. Сатиричарима не смемо веровати до краја, јер они нису „научници" који утврђују непобитну истину, већ даровити писци који ружне појаве умеју да исмеју, са мање или више горчине. У прилог томе навешћемо стихове са исте странице сатиричног листа „Ђаво" који такође говоре о кредитима:

Да се спасеш кредитора,
ја ти савет дајем -
Раци сваком: „Извините,
ја вас не познајем!"

Кредити и рате су део прошлости, али и садашњости. Без кредита не можемо. Али ни без сатире.