Дајсонова сфера

Таква структура први пут је дефинисана 1960. године у раду Фримена Дајсона под насловом Потрага за вештачким звезданим изворима инфрацрвеног зрачења. Као инспирација је Дајсону послужио научнофантастични роман Олафа Стејплдона Творац звезда, објављен 1937. године. Суштина замисли о Дајсоновој сфери лежи у претпоставци да би довољно развијена технолошка цивилизација тежила да зајази целокупну енергију матичне звезде како би задовољила своје нарастајуће потребе. У славној подели потенцијалних технолошких цивилизација у васиони коју је 1964. године предложио руски астроном Николај Семјонович Кардашев, цивилизација опремљена Дајсоновом сфером припадала би II типу. (Скала је заснована на могућностима располагања природним ресурсима, пре свега енергијом, и изворно је имала три степена, да би касније био придодат и четврти; човечанство још увек није дорасло да се уброји чак ни у пуноправне цивилизације I типа, будући да још увек нисмо обезбедили одговарајуће изворе енергије који могу да подмире све наше тренутне и будуће потребе, а да то буде дугорочно одрживо и да не повлачи разарање планетарног екосистема).

Иако се Дајсонова сфера често замишља као нека врста шупље лопте сачињене од метала или неког егзотичног материјала познатог технолошки развијенијим живим бићима (уколико, разуме се, и она и такав материјал игде постоје), ово дословно тумачење, подстакнуто, између осталог, једном епизодом популарне серије Звездане стазе: следећа генерација, према речима самог Дајсона не описује реално изводљив подухват. Устројство Дајсонове сфере могло би, уместо тога, далеко пре да подразумева специјални систем платформи у стационарним орбитама око звезде (што се понекад назива и Дајсонов рој). Фримен Дајсон се никада није изјашњавао о конкретним техничким решењима за облик и начин изградње Дајсонове сфере. Различитих варијанти је, током више од пола века теоријских разматрања овог концепта, предложено тушта и тма.

Значај Дајсонове сфере као мисаоног експеримента и контекст у којем се тај појам сусреће у астробиологији (интердисциплинарној научној области која се на најопштији начин бави питањима живота у васиони) тичу се, пре свега, могућности уочавања таквих објеката на великим удаљеностима. Уколико је васиона густо насељена живим бићима од којих су многа интелигентна и технолошки развијена и уколико је тежња за господарењем енергијом матичне звезде заједничка већини цивилизација одређеног степена развоја, очекивали бисмо да многе звезде које видимо телескопом имају око себе нешто налик на Дајсонову сферу. Сходно томе, уколико ни након пажљивог посматрања великог броја звезда ништа слично не запазимо, та нам чињеница говори да је или живот сасвим ретка појава или великој већини облика живота у космосу изградња Дајсонове сфере не пада на памет, није им потребна, или пак нису дозрели да је изведу. Тако је, уз одсуство контакта и комуникације са ванземаљцима, одсуство Дајсонових сфера или било каквих других са Земље уочљивих инжењерских подухвата страних цивилизација средишњи комадић велике слагалице назване Фермијев парадокс - а њен назив, као што ће се многи присетити, потиче од полушаљивог питања славног физичара Енрика Фермија које је изговорио пре више од пола века за време ручка са колегама - „Ако је васиона препуна живих бића, па где су онда сва она? Зашто још увек немамо додира са њима?"

Надања да ће Фермијев парадокс бити разрешен на најспектакуларнији начин - остварењем контакта - традиционално су била усредсређена на трагање за радио-сигналима, што је окосница популарног истраживачког програма познатог под енглеским акронимом SETI (Search for Extraterrestrial Intelligence). И док се овај вид потраге, који су започели научни визионари попут Френка Дрејка и Карла Сегана, упркос више од половине века протекле без прижељкиваног сигнала, наставља и данас, како на Западу тако и кроз чувени дивовски пројекат у Кини, све већи број научника у свету (међу којима је, поменимо и то, и познати српски астрофизичар Милан М. Ћирковић) на основу свеобухватне анализе проблема иступа у уверењу да је далеко сврсисходније од потраге за вештачким изворима радио-таласа (који би, уосталом, могли да буду и сасвим пролазна фаза у развоју напредних комуникацијских технологија) трагати управо за - Дајсоновим сферама. Шире посматрано, свака конструкција довољно велика да је можемо детектовати нашим инструментима преко међузвезданих (за цивилизације II типа) или међугалактичких раздаљина (за цивилизације III типа) истог трена би нам ставила до знања три ствари. Прво, да нисмо сами. Друго, да се барем још једна жива врста запутила стазом научно-технолошког развоја. Треће, да је барем та једна врста некако успела да довољно дуго преживи све претње по властити опстанак - како оне које потичу од разноликих природних ризика, тако и егзистенцијалне претње које су (ако је судити по нашем примеру) бића обдарена умом склона да сама себи приређују.

Иако далеко мање познат, овај приступ потрази за „браћом по разуму", понекад називан SETA (Search for Extraterrestrial Artefacts) или „дајсонски SETI", већ се увелико одвија. Дајсонова сфера би се конкретно могла разоткрити на основу специфичног вишка инфрацрвеног зрачења који би таква структура, према законима физике, морала да исијава. Неколико научних тимова већ је посматрало значајан број звезда у нашој галаксији не би ли наишло на такав „инфрацрвени потпис". Мада је засад одговарајући налаз изостао, ова потрага већ нам је подарила и прво узбуђење: октобра 2015, подаци које је забележио орбитални телескоп Кеплер посматрајући звезду означену као KIC 8462852 открили су нам - мада то није баш очекивани образац Дајсонове сфере - неправилне промене звездиног сјаја које би, сасвим хипотетички, могле да потичу од неке врсте астроинжењерских конструкција. Иако ни највећи „дајсонски ентузијасти" међу научницима нимало не споре да би се уочена необичност далеко пре могла објаснити неком познатом или непознатом природном појавом, и премда се у популарној штампи извештај о KIC 8462852 великим делом утопио у уобичајену какофонију сензационалистичких прича о „ванземаљцима", не би било погрешно рећи и да описани пример посредно сведочи о концептуалној ваљаности ослањања на далекосежне замисли Фримена Дајсона у нашем даљем трагању за одговорима на кључна питања о распрострањености, домашајима и крајњој судбини интелигентних бића у васиони.