Још увек сањамо!

Скоро искључиво својим старим баладама, али у новим аранжманима, легендарна српска рок група „Галија" ће 22. и 23. октобра у београдском Центру „Сава" прославити 35 година каријере.

На овим наступима, симболичног назива „'Галија' још увек сања", као специјалан гост, после 20 година паузе, придружиће им се и бивши гитариста Жан-Жак Роскам.

Радио-телевизија Србије ће снимати други концерт за планирано ДВД и ЦД издање. 

„Концертима у Центру 'Сава' прославићемо заиста велики јубилеј. Свираћемо најлепше баладе, па ћемо у складу са тим са публиком поделити песме и осећања која ће, по нашем мишљењу, најбоље осликати времеплов нашег егзистирања. Издвојили смо неких педесетак песама, али у том случају концерт би трајао превише, па смо се одлучили за два концерта који ће се разликовати, али никако у смислу да публика на неком од та два буде 'привилегованија'. Једноставно, желимо да свим песмама, за које сматрамо да су нама значајне, дамо место у прослави јубилеја", каже популарни Неша Галија.

Како вам изгледа тих 35 година каријере бенда?

„Дуг је то период. Тих 35 година каријере су саставни део мог живота, па сходно томе и сваки човек када размишља о протеклом времену, стиче својеврстан суд више у смислу констатације да је неке ствари добро урадио, неке је можда могао боље, неке лакше, неке теже, а све узимајући у обзир околности и многобројне факторе из спољашне средине на које се није могло утицати. Све у свему, најважније за сваког појединца је да се бави послом који га суштински испуњава, тако да ја слободно могу рећи да сам задовољан."

Да ли сте очекивали да ће „Галија" оволико трајати, да ће постати својеврсни рок бренд? 

„На почетку нисмо могли да верујемо ни да ћемо објавити (први) албум, а с друге стране као и сви млади људи, сањари - што је својствено уметницима - маштали смо потајно о светској каријери и песмама које ће освојити цео свет."

Кад упоређујете своје почетке и данашње стање на рок сцени, и у опште однос друштва према рок музици, које су главне разлике, а шта је остало можда исто/слично?

„Рок музика је у то време била у првом плану у држави у којој смо живели, други су били ставови, држало се до принципа, други је био систем вредности. Друго, дискографија је била доста јака, тако да су дискографске куће заиста бринуле о ауторима које су објављивали. Данас је све другачије, доста теже, нарочито за младе људе који хоће да се баве музиком. Међутим, примећујем да се, упркос свему, појављује већи број одличних младих бендова, пуних ентузијазма, позитивне стваралачке енергије, вере у оно што раде... и то је оно што је слично за уметнике било ког и било како тешког времена.

Да ли је било тренутака кад сте размишљали да завршите причу о „Галији", и отпловите у нешто друго?

„У неким тежим тренуцима морам признати да ми јесте падало на памет, узимајући у обзир да су моји приходи искључиво од музике, јер немам ни некретнине ни било који други приватни бизнис. Никада нигде нисам био запослен, и било је тренутака када сам једва преживљавао. С друге стране, чињеница је да ништа друго не умем да радим, тј. да не умем да живим без музике. Тако да је логичан след да би у било чему другом био јако лош и несрећан."

На шта сте најпоноснији? 

„Најпоноснији сам на своју истрајност и упорност у смислу да се професионално бавим музиком, јер нисам имао у почетку подршку ни родитеља, а ни околине, јер су мислили да нећу успети и бити прихваћен, а што јесте била много тежа полазна основа, због мог физичког хендикепа. Међутим, толика моја жеља и унутрашња енергија су победиле, бавим се музиком, ево, цео живот и јако сам поносан на то."

После прилично дискографски активних деведесетих (албуми „Караван" 1994, „Тринаест", 1996, „Волети, волети", 1997. и „Јужњачка утеха", 1999), у првој деценији овог столећа као да сте мало „спустили лопту". Требало је пет година од „Добро јутро, то сам ја" (2005) да стигне „Место поред прозора".

„Од 2000. године па на овамо сам радио два филма 'Зону Замфирову' и 'Пљачку трећег рајха', музику за многе позоришне представе, изашао је и албум 'Добро јутро, то сам ја'. Нисам имао осећај да сам 'спустио лопту', како кажете, нисам се удаљио од музике, али је тачно да смо концертно били мање активни, нарочито у Београду, па су људи с разлогом мислили да сам се повукао. И мислим да је некада добро бити мало по страни, док се и ми и публика не ужелимо једни других. Сада, једва чекам концерте у Центру 'Сава'."

После 20 година, бину у Центру „Сава" ће поново са вама делити Жан-Жак Роскам. Како је дошло до тога? 

„Жан-Жакова породица живи у Хрватској, па су нас ратни вихори раздвојили, некада у једној, сада живимо у две државе. Али, пријатељство не могу да униште границе. Видели смо се прошле године у Међугорју први пут после низа година и једва чекам да поново засвирамо заједно."

Последњих 20 година стицајем околности били сте сведени на тржиште Србије, али сте овог пролећа имали два успешна клупска концерта у Сарајеву и Мостару. Да ли ће „Галија" ускоро запловити пут Хрватске, Словеније...?

„Дивне успомене и јаке емоције носимо са концерата из Сарајева и Мостара. У Хрватској је недавно изашла наша ЦД компилација, волели бисмо да свирамо и тамо, чекамо позив на који ћемо се радо одазвати.

Шта даље после рођендана? Какви су планови?

„Планова имам пуно, прво морам да завршим музику за један дечји филм што је за мене ново и јако инспиративно, а даље видећемо."