Пре тачно 60 година: Битлси први пут у Хамбургу

Почетком шездесетих било је прилично амбициозно ту рупу на тада злогласном Репербану уопште назвати „клубом“.

Па ипак, „Индра“ је било једно од бројних места у која се одлазило на забаву уз музику уживо.

А газда „Индре“ је одлучио да те вечери на позорницу пусти „некакве Енглезе“, састав који се звао „Сребрне бубе“ и који је имао великих мука да у свом Ливерпулу пронађе место за свирку.

Тако су момци долутали до Хамбурга, јер се прочуло да је у том лучком граду живо. А поврх тога, Хамбург је у то време био британска окупациона зона – дакле било је и земљака у униформама.

Тако су се те вечери на бину хамбуршког клуба попели млади Пит Бест, Џорџ Харисон, Џон Ленон, Пол Макартни и Стјуарт Сатклиф.

И тако се родила музичка легенда која ће остати тесно повезана с Хамбургом. Бенд је врло брзо избацио оно „сребрно“ из имена и тако су постали оно што ће убрзо упознати читав свет: "The Beatles".

„Хамбург је тада био једно од места где је било најлуђе. Наш таленат је тамо могао да се развије и имали смо успеха“, сећа се бубњар Пит Бест.

Он није дуго остао у саставу: није био баш неки музичар, па га је заменио бољи – Ринго Стар.

Истовремено, и бенд се све више профилисао – баш тамо су рецимо сви одлучили да носе исту фризуру која ће, на ужас ондашњих родитеља, само нешто касније постати толико популарна међу младима.

Спавали у биоскопу, пред ве-цеа

Али слава је тада у Хамбургу још била далеко. Битлси су у почетку живели у једном заиста правом ћумезу у задњем дворишту једне зграде.

Ленон и екипа углавном нису имали новца ни за пиће – па су по околним кафанама тражили ону која ће да им да пиво „на црту“.

И селили су се често, само да би имали кров над главом: „У Хамбургу смо живели у биоскопу 'Бамби', поред ве-цеа. То је жива истина“, испричао је много година касније Пол Макартни.

Након „Индре“, наступали и у другим хамбуршким клубовима. И иако су ти клубови имали звучна имена – рецимо „Кајзеркелер“ (Царски подрум) или „Топ тен“ – све су то и даље биле типичне хамбуршке бине испред којих (а и на којима) се скупљао полусвет.

Притом „тезга“ и није била тако лоша: 30 марака по човеку. Али се зато свирало сваке вечери и то најмање седам сати.

А ако газда каже и који сат дуже, поготово викендом. Битлси су се „допинговали“ одресцима, пивом, а већ тада је било и неких таблета.

Уз то, и репертоар им је био све шири: Пол Макартни је њихово време проведено у Хамбургу једном описао овако: „800 сати у сали за пробу“.

Заједно су прошли кроз сито и решето – и незадовољство публике музиком након чега би почеле да лете флаше, па би онда дошла и полиција.

И „Битлси“ су једном завршили у станици „због ремећења јавног реда“. Али тако је настао и звук који ће убрзо постати свима познат.

Почела је слава...

О рођењу рокенрола и бит-музике и о томе шта је то значило младима почетком шездесетих, до сада је написан велики број књига.

У основи, то је као и увек био чин протеста младих против света „популарне“ музике тог времена.

Жесток ритам и „вриштећа“ гитара: „Свирали смо све што нам је пало на памет“, сећао се Џон Ленон. „Били смо сценски уметници на позорницама плесних дворана Хамбурга. Свирали смо фантастичан, прави рок!“

Успех је почео већ у Хамбургу. Тамо их је чуо и Хорст Фашер који их је позвао у његов клуб „Стар“.

Он је додуше био само нешто мало бољи од оних ћумеза у којима су до тада свирали, али ипак је био на гласу.

„Ту су добили оно што им је недостајало, на пример да могу да гледају наступе других звезда на бини“, каже Фашер.

Коначно, са славом је дошла и прва плоча. "My Bonnie" јесте традиционална песма, али они су је „зачинили“ рокенролом.

„Ту плочу смо снимили с Тонијем Шериданом који је тада већ био права величина на позорници“, испричао је Пол Макартни.

И плоча је постигла успех: попела се чак на пето место немачке топ-листе.

На дочеку Нове 1963. године последњи пут су наступили у клубу „Стар“. То је тада већ био сасвим другачији бенд од оних „Сребрних буба“ које су у Хамбург дошле пре нешто више од годину дана.

Већ тада је било јасно да их чека права слава.

Многи су после у Хамбургу покушали да се осунчају на слави „Битлса“: клуб „Стар“ остао је славан још дуго након тог времена.

Тамо је, на пример, у своје време наступио и тада још једва познати Џими Хендрикс.

А и клуб „Индра“ још постоји. Зграда није у много бољем стању него што је била 1960, али сада је краси натпис „Индра - место где су Битлси први пут свирали“.

У клубу тврде да ни „Битлси“ нису заборавили тај клуб: кад је Пол Макартни написао песму When I'm 64, то је, тврде, у ствари алузија баш на тај клуб и његову адресу: Großen Freiheit 64.

Да ли је то истина? Ко зна. Али легенде увек добро звуче.