Монографија „Милић од Мачве – српски барбарогеније“ представљена у Народном музеју

Барбарогеније, појам који потиче из зенитизма, српског авангардног покрета с почетка прошлог века, означава нововековног хероја који брани своје порекло и национални идентитет. Својим животом и делом Милић од Мачве јесте истински српски барбарогеније, који је родну Мачву доживљавао као центар света.

„Оно што су за њега приметили јесте да управо постао је светски сликар остајући наш. Дакле, да је он себи велико име у Европи и свету изградио не тако што је отишао у иностранство, као многи други сликари тих педесетих година, него што је управо овде имао своју базу, а био тражен на све стране“, наводи Оливер Томић, историчар уметности и аутор монографије.

Није био ексцентрик само је тако изгледао. У суштини био је човек од ритуала, каже Оливер Томић аутор монографије Милић од Мачве – српски барбарогеније.

„Салвадор Дали је био тај који је много више глумио и правио шоу програм, док је Милић био стварно то што јесте. Са целом својом иконографијом, са гестовима, он је био потпуно аутентичан“, додаје Томић.

Српски барбарогеније је још као осамнаестогодишњак донео одлуку да ће бити сликар и да ће живети од сликарства. А узори су му поред Далија и де Кирика били и Бош, Бројгел.

„У том смислу је он настављач великих класика сликарства, зато је он потпуни скандал, могу да кажем, у 20. веку. Врло је мало сликара у свету 20. веку који се на тај начин могу тако повезати са бројним другим традицијама. Између осталога, он је чак и у Медијали био необичан. Јер они су неговали ту фигурацију, фантастику, а био је необичан што је једини приказивао националне теме у великој мери“ истиче аутор монографије.

Националне мотиве Милић од Мачве је јединственим стилом спајао са надреализмом и симболизмом и оставио неизбрисив траг у историји српске уметности. Није волео да се одваја од својих слика, па их је продавао само оним људима и установама где је могао да повремено оде и да их поново види.

„За разлику од Ван Гога који је живео за сликарство и продао једну од 850, Милић је продао 850, зато што је то био његов посел и сликао је много. Ђорђе Кадијевић је рекао једном приликом, заправо су слике Милићев двојник и да ви можете да упознате Милића гледајући његове слике, не морате о њему да знате ништа. У том смислу, књига је добра зато што гледајући слике ви ћете да упознате Милића“, истиче Оливер Томић.

У књизи је 340 слика из приватних и колекција породице Милића од Мачве.

Уметник са плаштом, ренесансном капом и штапом бавио се и архитектуром, пројектовао је и саградио три атељеа, вајарством и писањем поезије. Преминуо је 8. децембра 2000. године и сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.