Милорад Павић и откривање заборављених страница српске књижевности – представљена нова едиција у САНУ

Заоставштина Милорада Павића је спој књижевног и научног стваралаштва. Његова дела су преведена на 40 светских језика, а био је номинован и за Нобелову награду.

Од изузетног значаја је и Павићев истраживачки рад који је осветлио епохе барока, класицизма и предромантизма, учинивши историју српске књижевности саставним делом европске културе.

Књиге о историји књижевности је писао подједнако узбудљиво као и романе.

„Ово, пошто је ипак историја српске књижевности, он је значајан у не само у српском, него у једном славистичко-србистичком контексту, где год се бави историјом српске књижевности из простог разлога што је он заиста имао тај откривалачки нерв. Открио је многе нове старе ствари које класична књижевна историја од Скерлића до Деретића није ни примећивала“, истиче проф. емеритус др Сава Дамјанов, приређивач издања.

Павић је открио Гаврила Стефановића Венцловића, заборављеног песника и беседника из епохе барока и заслужено га поставио у сам врх српске књижевне баштине. Две књиге је посветио Војиславу Илићу, о коме је писао у контексту европског песништва друге половине 19. века.

„Он је био и писац и професор, и есејиста и тумач, и човек који је успео да обједини и историју културе и историју књижевности. Тако да је његово утемељивање појмова као што су барок и истраживање наше старије књижевности готово једнако вредно, као и његово широм света познато дело“, наглашава проф. др Александар Јерков.

Поред књижевноисторијских студија, Милорад Павић је оставио есеје и аутопоетичке записе у којима је читаоцима пружио увид у сопствени књижевни свет.