У Музеју града Беча који блиста у новом сјају, изложба Фишера вон Ерлаха, уметника који је градио за три цара

Музеј града Беча поседује стотине хиљада експоната у депоима, од тога показује најбоље, али је за сада главна звезда реновирана зграда Музеја. Пре деценије се још разговарало о њеном рушењу, сада блиста у новом сјају. Сви обиласци завршавају у централној хали.

„Архитектонско-историјски је то било унутрашње двориште, које је деведесетих преуређено у застакаљени атријум. То је био шлагворт да сад, код последњег реновирања, тај простор постане позоришни спектакл. Неколико кључних објеката градске историје смо третирали као кулисе и аранжирали их на сцени испод лебдеће кочије и кита“, наводи Мати Бунцл, директор Музеја.

Изнад централне хале шири се бетонска кутија, у статичком смислу висећи мост. Она је простор за специјалне изложбе, а први гост Фишер вон Ерлах, који је деловао на прелазу између 17. и 18. века. Градио је за три цара, подизао је репрезентативну империјалну архитектуру која им је давала осећај да владају светом. Написао је и прву архитектонску историју, по свом и туђем сећању.

„Фишер је био и вајар. Он је у Риму образован као вајар, у Беч се вратио као архитект. Тамо је била већа конкуренција, овде му је било лакше. У његовом делу се увек пробија смисао за пластично и скулптурално. У дизајну сам радио са визуелним супротностима, без велике сублимације како се не би скретала пажња са његовог дела. То је шетња кроз Фишеров репертоар форми“, објашњава Вернер Фајерзингер, дизајнер изложбе.

Са нове терасе Музеја се отвара едукативни поглед на Фишеров репертоар форми. Карлова црква је празник еклектицизма – римски портикус, Саломонови стубови, павиљони по Бернинију, купола Свете Софије, унутра Брамантеове ватиканске степенице.

Мешавина епоха и географија у изгледу Карлове цркве не иде на душу архитекте. Фишер вон Ерлах је знао да је то претоварени колач. Али тако је хтео цар, а цар се легитимисао преко симболичког језика светске архитектуре. Никад не треба пуцати на архитекту.