САНУ обележио век од рођења академика Антонија Исаковића

У Српској академији наука и уметности одржана је свечаност поводом сто година од рођења академика Антонија Исаковића, истакнутог српског и југословенског писца.

„Писац мора да сумња, не сме да служи ниједној идеологији, ни режиму, издавачу, помодном укусу. Он служи једино језику на ком пише“, говорио је Антоније Исаковић тврдећи да писац има своју њиву, на којој, у суштини, целог живота пише једну књигу.

Своју је започео причом Кашика и првом збирком прича Велика деца. Уследиле су Папрат и ватра, Празни брегови...

Пажњу критике и читалаца привукао је виђењем Другог светског рата, пре свега, другачијим приступом тадашњим темама револуције и времену после ње, али и бригом за обичне људе с трагичним судбинама.

„Он је у српску приповетку тог времена увео нешто што је веома битно за целокупну новију српску књижевност. То је такозвани сказ, усмено приповедање књижевних јунака. Оно што је у његовој прози такође значајно то је та сажетост приповедања, једна врста елиптичног казивања које је на известан начин и доказ његове уметности као једног врхунског осећања за добру изабрану реч, за њено поетско значење и за оно што та реч значи у ширем контексту“, објаснио је др Марко Недић, књижевни критичар.

Иако је био мајстор кратке приче писао је и романе. Свакако незаобилазан у Исаковићевом стваралштву је роман Трен.

„Један од заиста кључних романа који се бави и проблемом Голог отока и уопште оних догађаја средином и у другој половини 20. века који су одредили на известан начин и судбину многих његових ликова, а на неки начин и њега самог као аутора“, наводи др Недић.

Са 44 године постао је члан Српске академије наука и уметности. Био је секретар Одељења језика и књижевности и потпредседник Академије.

„Општи утисак свих оних који су писали о Антонију Исаковићу може да се сведе на констатацију, то је један историчар књижевности рекао, да је био увек свој“, каже секретар Одељења језика и књижевности, Злата Бојовић.

Мада се у последње време о књигама Антонија Исаковића ређе говори, оне су тумачене у српској књижевности. Можда је за нове судове потребна нужна временска дистанца. Јер Исаковићево модерно стваралаштво обележило је другу половину 20. и почетак 21. века, те позива младу књижевну критику да му се посвети.