Изложба фотографија и инсталација Марине Абрамовић у бечкој галерији

Марина Абрамовић је увела перформанс у високу уметност, тако што је сваки пут силазила међу публику као гладијатор у арену, физички припремљена за наступ на танкој линији између живота и смрти. Провокација је остала својствена овој српско-америчкој уметници, променио се једино изазов, у томе да је данас довољна провокација живети и преживети.

Новији радови позивају на медитацију, као циклус „енергетске одеће" који Марина развија последње две деценије. Уметница није дошла на отварање изложбе, због операције колена. Да јесте, читав трг испред би био затворен, као пре пет година.

„Маринино бављење предметима похрањене енергије поклапа се са ранијим циклусом 'Пролазних објеката' за свакодневицу. Тамо је радила са кристалима, овде са магнетима који се ушивају у одећу. Она користи предмете да би код публике изазвала одређена искуства, али сами по себи они нису носиоци неке мистичне снаге, не осигуравају интеракцију са екстерним пунктовима, само помажу да се отвори пут до енергије у себи – свеједно да ли неко тражи равнотежу у животу, мир, рефлексију или простор за размишљање. Kао и кристали, енергетски шешири раде исту ствар", рекла је Синди Фишман, кустоскиња.

Чисте примарне боје владају у централном галеријском простору. Боје остају унутар себе, што је симболика с намером. Јер комуникација на коју позивају ове естетизоване Теслине антене, усамљена је комуникација. То је разговор са самим собом, не са другима. Први наступ уметнице најављен је за крај септембра у лондонској Крањевској Академији уметности. Беч је разочаран да је он прескочен. И са повређеним коленом, Марина је шампион насловних страница.

„Боја је носилац значења. Марина вешто користи боју у ономе што ради. Боје агирају једна с другом, као и у животу. Црвена изазива потпуно други осећај него жута, сви то знамо, дневно доживљавамо ту разлику. Овај циклус показује једну страну Марине која је забавна и заиграна, уз то поседује елеганцију, лепоту и истанчани квалитет у композицији", додаје кустоскиња.

Људско тело као тема није ново. Оно ново чиме се Марина Абрамовић уписала у историју уметности јесте тело као материјал уметности. Њени радови су као тагли слике Луча Фонтане, само што се овде не реже платно, већ тело. То је уметност која више говори о друштву, него о уметнику.