У бечкој Албертини изложба Алекса Каца – импресионисте који се чудом обрео у 21. веку

Алекс Кац је рођен у Бруклину 1927, у породици руских Јевреја емиграната. Студирао је у време владавине апстрактног експресионизма, али је одатле преузео само "hard edge" и недостатак перспективе. Из поп-арта је преузео исечене портрете (cropped faces) и мотиве са реклама и билборда. Остао је фигуралан, иако му је жена стално говорила сликај модерно као сав остали свет.

До славе је дошао тек кад је прешао шездесету, а до тада већ уништио хиљаду слика у потрази за стилом. Нашао га је у емотивној дистанци. Као што је Мајлс Дејвис свирао „кул џез“, тако је сликарство Алеxа Каца названо „кул пејнтинг“.

„Атрактивност Кацових слика произилази из њихове бескомпромисне савремености. Он чак и природу слика као урбани миље. Истовремено, његова платна успевају да заробе време и заледе сећање на лепо. Само утопија и илузија могу да сачувају трајање среће – кад је сретнемо у реалном животу, брзо се распрши. На сликама Алекса Каца тај дивни тренутак траје бесконачно, онако како га је Гете описивао у поезији“, наводи Клаус Албрехт Шредер, директор „Албертине“.

Напетост у пољу слике настаје преко комбинације старог и новог. Тако је и са његовим поступком alla prima, мокро на мокро, ренесансном уљаном техником коју су у Модерни користили ретки, на пример Ловис Коринт, Алексеј Јавлински, или Надежда Петровић.

„Кац је добар посматрач, воли људе, посвећује се људима,узима време за њих. За разлику од Ендиja Ворхола, који је сликао људе посредно, користећи фотографије, репродукције, филмове, стрипове. Ворхол се у ствари бавио масовним медијима, Кац се бави људима. Оно што га код људи занима је маска коју свако себи ставља кад је са другима“, наглашава Гунхилд Бауер, кустос изложбе.

„Он слика директно испред мотива, плен-ер (plein air). Прво ради мале цртеже, увећава их, преноси на картоне, док их не доведе на монументалне димензије. Он је импресиониста који се чудом обрео у 21. веку“, додаје Клаус Албрехт Шредер.

Тврда ивица и екстремна равнина су у једном моменту довели сликарство до зида. Поставило се питање – шта даље? Алекс Кац важи за неког ко је кроз фарбу и композицију спасио сликарство, а да свеједно није одустао од формално-естетских елемената који су га поништавали. Ово је изложба о сликару емотивне дистанце која улази под кожу.