„Тамо где се не чујемо, сигурно је крај света" - 59. Октобарски салон у РТС Клубу

Радио Југославија је емитовала програме на 13 језика намењене слушаоцима широм света. У периоду пре интернета, то је био једини начин за многе од њих да први пут сазнају, али и да континуирано прате информације о животу, раду и друштву Југославије, социјалистичке земље која није припадала ниједном од блокова у „хладном рату".

Заинтересовани слушаоци су програм примали кратким таласима, а сам Радио Југославија се ослањао на радио аматере широм света, често окупљене у клубове слушалаца, за процену квалитета сигнала на својим фреквенцијама. Они су, уз пропратне коментаре, слали оцене на основу међународног протокола СИНПО, описујући јасноћу сигнала, степен интерференције, шума и поремећаје у пропагацији.

Многи слушаоци слали су и питања, жељни више информација о Југославији које су за њих тада биле тешко доступне на друге начине. И ово може навести на размишљање о јасноћи сигнала, шуму, интерференцији и поремећајима у пропагацији информација у, наизглед јасно, подељеном свету. Ипак, из коментара можемо ишчитати неку врсту поверења у тачност информација које примају и жељу да се разумевање (могло би се рећи) друге стране продуби.

Поштанске марке са ових писама и саме су служиле као мале пропагандне поруке земаља које их штампају, афирмишући њихове симболе, вредности и достигнућа. Иако су се обраћали новинарима и медију, из садржаја многих писама није тешко стећи утисак да су разговарали и са Југославијом у некој врсти личне културне размене и дипломатије.

У Радио Југославији су на сва ова писма, којих је свакодневно стизало више десетина, одговарали запослени у редакцијама за различите језике. Међу документима о програмским плановима, састанцима колегијума и радничких савета доступним у Архиву Југославије, сачуван је део њихових садржаја, али не и одговори на њих.

У писмима слушалаца најчешћа су питања била у вези са животом у Југославији, јер је ова радио-станица за многе била једини начин, у времену, пре интернета да о томе нешто сазнају.

Изложба Тамо где се не чујемо сигурно је крај света отворена је у РТС клубу до краја Октобарског салона, до 4. децембра. 

О уметничком колективу 

„Једноставно речено" истражује, промишља и представља културно и индустријско наслеђе Југославије. До сада су се бавили највише ФАП-ом из Прибоја, а ту су и: Керамика Младеновац, ИКЛ Барајево, „Рикард Бенчић", „Торпедо", Ријека, „Весна" Сјеница, Радио Југославија, ФАМОС Сарајево.

Њихови су процеси отворени и позивају људе на учешће и дијалог. Објавили су публикације Што баш сад, што баш ФАП и Већ невиђено, као и видео: ФАП није био само фирма. Ту су и изложбе Већ невиђено, у Прибоју и Београду и Јутро наше зоре - тражећи фабрику, открили смо град (Артгет галерија КЦБ и Завичајни музеј Прибој). За себе кажу: „Радимо у галеријама и кафанама, на трговима, у возовима и камионима, на обалама..."

Ивана Богићевић Леко, рођена је 1971. године у Београду. Дипломирала на Факултету драмских уметности у Београду, на одсеку позоришне и радио режије. Режирала неколико позоришних комада и радио драма од 1997. до 2007. у Србији и Црној Гори. Од 1993. ангажовано ради у различитим програмима за средњошколце и студенте, као едукаторка и водитељка радионица, а такође и са маргиналним групама, пре свега мигрантима и избеглицама. Од 2000. усмерена је превасходно на педагошки рад са децом и младима.

Радила је као сарадница у програмима за децу и младе у различитим организацијама: Група 484, Центар за културу „Стари Град", Школигрица, Омладински отворени клуб, Београд, Ц-31, Клуб ОПА (Омладина покреће акцију), Базаарт, Београд, Културни центар Београда, Фондација „Јелена Шантић", УНИЦЕФ, Пријатељи деце Србије, позориште „Бошко Буха", Високи Комесаријат за националне мањине ОЕБС. Сарадница је Музеја града Београда, као водитељка радионица. Учествовала је у више локалних и регионалних радионица, конференција, семинара и округлих столова на тему креативност и учешће деце и младих. Добитница награде Фондације „Јелена Шантић" за 2020.

Лука Кнежевић Стрика рођен је 1983. у Београду. Фотограф и културни радник, студирао је психологију (од 2002) на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Један је од оснивача фотографског колектива Belgrade Raw (2009). Био је један од кустоса програма галерије Артгет Културног центра Београда (2012). Један је од оснивача, менаџер и уредник резиденцијалног програма за уметнике Мултимадеира (2013). Кооснивач је Оставинске галерије у оквиру КЦ Магацин (2016). Члан Управног одбора Асоцијације Независна културна сцена Србије (2015-2019, председник УО 2017-2019).

Као уметник и кустос, самостално и у колективима, излагао је у Аустрији, Немачкој, Португалу, Хрватској и на бројним изложбама у Србији. Коаутор је две фотокњиге колектива Belgrade Raw.

Од 2015. је и сарадник на пројектима подршке мигрантима организације Група 484. Од 2019 део је управног одбора европске платформе за партиципативно грантирање "Fundaction". Излагао је на изложбама у Србији и иностранству (Регенсбург, Лајпциг, Беч, Загреб, Београд). Као фотограф је радио за клијенте из Србије и иностранства као што су фестивал Егзит, Share конференција, Resonate фестивал, Смарт колектив, Фестивал науке, Elevate фестивал у Грацу...

Рад Слике речи откупљен му је 2014. на конкурсу Министарства културе за колекцију Октобарског салона Културног центра Београда. Фотографије и фото-есеји објављивани су му у бројним домаћим и страним штампаним публикацијама, међу којима су The Wire, Para и Photopresse, као и на многим онлајн магазинима и порталима. Добитник је награде за најбољу фотографију у категорији „Уметност" на конкурсу Serbia Press Photo. 

Исидора Поповић је рођена 1994. године у Београду. Завршила је мастер студије психологије и истражује праксе везане за управљање и бригу о заједничким добрима из психолошке перспективе. Чланица је Плесне групе НЕУТ и Организације „Једноставно речено" од 2021. године.