Зујање у ушима и хемија мозга: Ново истраживање открива могућу кључну везу

Тинитус, стање које милиони људи широм света описују као упорно зујање, пиштање или брујање у ушима, могао би бити ближе повезан са хемијом мозга него што се до сада мислило.

Ново истраживање указује на значајну улогу једног кључног неуротрансмитера у настанку овог поремећаја, што би у будућности могло довести до прецизнијих и ефикаснијих начина лечења.

Иако се тинитус често доводи у везу са оштећењем слуха или изложеношћу гласној буци, научници све више сумњају да се његови корени налазе дубље – у начину на који мозак обрађује звучне сигнале.

Неуротрансмитер серотонин, најпознатији по својој улози у регулисању расположења, такође може утицати на тежину тинитуса, открило је ново истраживање.

Према студији научника у САД и Кини на мишевима, повећање сигнализације серотонина у одређеном можданом кругу повећало је понашања повезана са неуролошким поремећајем.

Пошто је серотонин често усмерен на ублажавање симптома депресије и анксиозности, ово откриће би могло помоћи у развоју третмана који ублажавају ова стања без погоршања тинитуса.

„Сумњали смо да серотонин има везе са тинитусом, али нисмо заиста разумели како. Сада смо, користећи понашање мишеве, пронашли одређено мождано коло које укључује серотонин и које иде директно у слушни систем – и открили смо да може изазвати ефекте сличне тинитусу“, каже неуронаучник Женг-Ћуан Танг са Универзитета Анхуи у Кини.

Многи пацијенти који пате од тинитуса, пријављују и ансиозност и депресивна стања

Тинитус се обично дефинише као „фантомски“ звук који чује само пацијент, често високофреквентно звоњење, шиштање, зујање или пулсирање. Неки од основних механизама су познати, као што су губитак слуха или накупљање церумена, али у многим случајевима изгледа да је у питању неуролошки проблем, генерисан не у ушима већ у систему функционисања мозга.

Тешко је описати неумољиву патњу слушног система који једноставно неће да се ућути, али многи пацијенти такође пријављују депресију, анксиозност и суицидалне идеје. Лечење ових поремећаја расположења често укључује класу лекова који се називају селективни инхибитори поновног преузимања серотонина (ССРИ), који блокирају реапсорпцију серотонина у неуронима, повећавајући сигнализацију серотонина.

Неколико студија у последњих неколико деценија указало је на везу серотонина и тинитуса, али су недостајали директни докази о вези и механизму. Да би истражили овај механизам, истраживачи су осмислили експеримент на мишевима.

Прво су мапирали пут од региона који производи серотонин у можданом стаблу, до слушног региона. Тај пут помаже у регулисању начина на који се звучни сигнали обрађују у мозгу. Затим су генетски изменили мишеве тако да могу да користе или светлост или лекове за активирање неурона који ослобађају серотонин.

Мишеви са укљученим серотонинским колима и контролна група мишева су затим тестирани коришћењем неколико модела како би се видело да ли се понашају на начин који сугерише да доживљавају субјективни звук.

„Када стимулишете ове серотонергијске неуроне, можемо видети да то стимулише активност у слушном региону мозга. Такође смо видели да се животиње тада понашају као да пате од тинитуса. Другим речима, то производи симптоме које бисмо очекивали да се доживе као тинитус код људи", каже неуролог Лоренс Трасел са Универзитета за здравље и науку Орегона.

Када су користили инхибиторне алате да би потпуно искључили ово серотонергичко-слушно коло, понашање слично тинитусу код мишева се смањило. И коначно, када су користили гласну буку да би изазвали тинитус, мишеви су се понашали на исти начин као када је активност серотонина била појачана.

Резултати указују на то да је веза између серотонина и тинитуса стварна и да ово мождано коло може играти директну улогу у стварању фантомских звукова које доживљавају пацијенти, што захтева даља истраживања на људима.

Такође указује на то да лечење депресије или анксиозности која се јавља са тинитусом захтева пажљивост у процесу лечења.

„Наша студија указује на деликатну равнотежу. Можда је могуће развити лекове специфичне за ћелије или регионе мозга који усмеравају повишење серотонина у неким регионима мозга, али не и у другима. На тај начин, можда је могуће одвојити корисне и важне ефекте антидепресива од потенцијално штетних ефеката на слух", додаје др Трасел.

Налази су објављени у Proceedings of the National Academy of Sciences.