Борини позоришни дани: Куда плови овај свет?

Такмичарски програм почиње сутра, а у конкуренцији за награде је шест представа из Београда, Новог Сада и Суботице. Последњег дана Фестивала, 28. октобра, у част награђених, Краљевачко позориште извешће представу Црна овца.

О наградама ће одлучивати стручни жири у саставу: Наташа Поплавска (председница жирија), редитељка из Скопља, Боривој Радаковић, књижевник из Загреба и Биљана Кескеновић, глумица Народног позоришта Сомбор.

Селектор Бориних позоришних дана је, по трећи пут, Слободан Савић, позоришни критичар РТС-а, аутор и уредник ТВ серијала Читање позоришта. Према оценама стручне јавности, Савић је прошле године унео битне промене у структуру Бориних позоришних дана: пре свега високе критеријуме у одабиру представа, увођење награда и стручног жирија (ове године регионални састав) и новог визуелног идентитета, чиме је високо позиционирао овај фестивал на мапи сличних манифестација у Србији.

Преносимо његову експликацију овогодишње селекције, поднаслова и визуелног идентитета 42. Бориних позоришних дана:

У тренутку када се на обзорју наше већ добрано упропашћене, изнурене и изнемогле планете Земље промолио зрачак/трачак наде да пошаст (ковид 19) која је без трунке барута покорила свет јењава и посустаје, разгоропадила се нова, трагична невоља за коју још није, откако је света и века, измишљена ни вакцина ни лек. На ободу Европе већ месецима букти рат коме се не назире ни крај ни исход, уз велике војне и цивилне жртве, највеће у Европи од Другог светског рата, уз страховита разарања инфраструктуре, војних и цивилних објеката, док десетине хиљада избеглица грозничаво тражи начин да спасе живу главу. Више од три деценије после пада Берлинског зида свет се поново, на још радикалнији начин, поделио на Исток и Запад, односно на Русију и НАТО. Некадашња идеолошка реторика узела је најтеже наоружање као главни и једини аргумент у својим деценијским геостратешким и геополитичким препуцавањима, надгорњавањима и немилосрдним обрачунима за територије и ресурсе. После економске и пандемијске кризе, у којој се губио и посао и живот, рат односи хиљаде жртава, а Европа је пред енергетском кризом неслућених размера. Свет је попуцао по шавовима (читај границама) и у потпуности се атомизовао, а да најтеже и најубојитије оружје још није ни употребљено.

Да ли ће се војна интервенција Русије, агресија на Украјину илити прокси рат НАТО савеза, како се већ сво ово лудило одређује и објашњава, претворити у Трећи светски рат нуклеарним оружјем до истребљења и уништења свега живог на Земљи? Да ли је нама познати свет на почетку свога краја? Да ли ћемо као цивилизација (какав парадоксалан оксиморон!) нестати као и толике древне цивилизације пре нас? Куда плови овај свет?

Није на нама да нудимо готове одговоре, али јесте наша дужност да постављамо питања, отворено и без устезања, као што то одвајкада чини свако добро, одговорно позориште које, да се подсетимо, треба да буде свест и савест времена и друштва у којем настаје и за које настаје. Отуда и слоган овогодишњег Фестивала. У времену ни рата ни мира, јасан и недвосмислен!

Свака од одабраних представа, на себи својствен начин – користећи различите позоришне праксе, поетичка и естетичка искуства савременог позоришта – поставља и отвара читав низ питања која се тичу света, друштва и времена у којем живимо.

Након што сам одгледао око шездесет представа, нашао сам се пред неколико дилема од којих ћу неке поделити са вама. Протекла позоришна сезона била је бледуњава, далеко од мојих естетичких и позоришних светоназора. И то нема ама баш никакве везе с економском кризом, последицама рада у условима пандемије, него с кризом идеја, траљавом репертоарском политиком итд. Али, тако је како је.

Овогодишња селекција на најбољи могући начин мири задати буџет, техничке и организационе могућности Фестивала, моје критичарске критеријуме (гледе тематике, естетике и поетике изабраних представа), а све у интересу публике.

По мом дубоком уверењу, као што рекох, добро и одговорно позориште треба оштро и без компромиса да укаже на горуће проблеме и трауме времена и друштва у којем настаје и за које настаје, имплицитно пре свега, али и да их – у прихватљивим позоришним поетикама и праксама – релаксира у софистицираној форми. Опет сам настојао да пажљивим одабиром различитих представа које имају сличан тематски корпус и по неки заједнички именитељ, али користе различите позоришне форме и праксе, испричам заокружену причу и суочим публику са свим животним искушењима, лепим и ружним. Речју, и упркос свему, нисам одустао од високих стандарда позоришног критичара, него сам настојао да их поделим и помирим с публиком, али без икаквог повлађивања, него с намером да се успостави најмања заједничка нит сагласја и разумевања у различитости.

Фестивали треба и да образују и да еманципују публику, а не да буду тек весела смотра насумично изабраних представа које протутње градом у седмици дана. Отуда верујем да ће све изабране представе, свака на свој начин, изазивати различите емоције и афекте, али и прочишћење од истих, како би то рекао стари добри Аристотел. Пажљиви гледалац ће уочити и то да је овогодишња селекција, између осталог, и нека врста креативног сусрета три савремене драмске списатељице различитих генерација које су се, свака на свој начин, већ потврдиле и вечних класика чија су дела, као што ћемо се још једном уверити, непревазиђена и савремена. Најзад, овогодишња селекција се једним својим током надовезује на прошлогодишњу којом сам настојао да кроз различите представе – од класика до савременика, од Борисава Станковића до Енеса Халиловића – осветлим тематизацију, естетизацију и промишљање мушко-женских односа унутар и изван брака, преиспитивање улоге породице у друштву, критичко-феноменолошко преиспитивање положаја жене (од Софке до њене савремене посестриме по старадању, „нечистој крви" и усуду Нејре), тематизовање основних осећања љубави и емпатије као потиснутих, унижених, заборављених категорија људскости и човечности, наднетост над смислом убоге људске егзистенције итд. То је оно причање приче о чему сам већ говорио.

Што се тиче драматургије Фестивала, почињемо представом Ко је убио Џенис Џоплин?, спектакуларним позоришним рок концертом, али и истинском драмом познате рок хероине. Следи свеже, савремено читање наизглед превазиђеног текста Косте Трифковића Избирачица. Безмало исти ансамбл, један од водећих у земљи, игра и представу Кус Петлић, коју одликују промишљена и заокружена редитељска и глумачка решења, што је овој представи донело све главне награде на прошлогодишњем Стеријином позорју. Представа Ролеркостер на црнохуморан начин отвара питања да ли су време и свет у којем живимо уистину налик ђавољем луна парку у којем ће роботи заменити наше најближе и најмилије? Настављамо драматизацијом једног од најзначајнијих романа светске књижевности. Може ли у овом времену ни рата ни мира ишта звучати провокативније и изазовније од Толстојевог Рата и мира на сцени, односно од Толстојевих речи да Русија мора ратовати да би спасила Европу? Пошто смо почели својеврсним позоришним рок концертом, завршавамо такмичарску селекцију својеврсном драмском опером или оперском драмом, представом Последње девојчице, апсолутним победником овогодишњег Стеријиног позорја. Текстуални предложак инспирисан је стварним догађајима на једној приватној клиници у Украјини, где сурогат мајке рађају бебе за богату клијентелу из Северне Америке и Европе, а чији се власник жалио Влади своје земље да због пандемије и локдауна не може да испоручи „готове производе“ (бебе!) наручиоцима што негативно утиче на пословање и даљи ток производње!

Уистину, куда плови овај наопаки, брутални, закрвљени, неокапиталистички и неоробовласнички свет када се и новорођенчад третирају као било која роба?!