Читај ми!

ОВОГ МЕСЕЦА ЧИТАМО

Уточиште у „Тасманији“ Паола Ђорданија – тамо где нема грабљивица којима је плен човек

Мале атомске бомбе титрају у сваком јунаку „Тасманије“. Нема клишеа. Сви јунаци су аутентични, Ђорданови. Паоло Ђордано је писац наших дана и заслужено лауреат престижне италијанске награде "Стрега". Шта је најважније у овом роману који је превела с италијанског Гордана Бреберина? Нико не одустаје, нико се не предаје на путу ка некој својој Тасманији, свом склоништу.

Уточиште у „Тасманији“ Паола Ђорданија – тамо где нема грабљивица којима је плен човек Уточиште у „Тасманији“ Паола Ђорданија – тамо где нема грабљивица којима је плен човек

Ако желите сигурно уточиште од лоших садржаја и читалачку територију правог уживања определите се за роман Тасманија, у случају да трагате за уточиштем од невоља наших и долазећих дана купите земљиште у истоименој земљи.

"Довољно је јужно да се избегну претерано ниске температуре, има довољне резерве слатке воде, налази се у демократској држави и не настањују је грабљивице којима је плен човек. Није превише мала, али је острво, дакле лакше се брани, зато што ће људи, верујте ми, морати да се бране."

То је препорука уваженог научника Новелија, једног од живописних јунака књиге.

Метафора склоништа

Заједничко свим протагонистима дела је да траже своју Тасманију.

Она све време лебди над страницама књиге јер је метафора склоништа, решења личних и глобалних криза насталих због лоших породичних односа, глобалног загревања, пандемија, тероризма, тровања резерви воде, побуне вештачке интелигенције, ауторитарних влада, ратова и једне која је "изашла из моде, добре старе нуклеарне зиме". Криза у свим облицима је, можемо слободно да кажемо, главна тема романа.

Главни лик је Паоло, четрдесетогодишњи физичар који се бави новинарством и жели да постане писац. Све то је и аутор. До те границе реч је о аутофикцији.

Паолова мала лична катастрофа 2015. године подударила се са оном која је потресла свет, терористичким нападом у париској концертној дворани Батаклан. Супруга Лоренца једне ноћи саопштила му је да "више не намерава…“ заправо - да не жели више да покушавају да постану родитељи.

Ми смо били систем консолидованих навика

"Ми нисмо били само љубавна прича у кризи, ми смо били и бесконачан број других нераздвојивих аспеката: систем консолидованих навика, мрежа друштвених односа, бирократски апарат. Морали смо да наставимо да радимо. И веома нас је мало коштало да наставимо да радимо.“

Иако му је тих дана лична бол била важнија од "оне планетарне, од гомилања гасова стаклене баште у атмосфери, повлачења ледника и подизања нивоа океана" решио је да се бави баш тиме. Одлази на новинарски задатак у француску престоницу на конференцију о клими.

Један од мени најзанимљивије обрађених феномена у роману је то утапање сопственог бола у глобалне бриге. Сетићете се како на обично питање: "Како си?" људи уместо једноставног одговора, крећу с оном чувеном "Видиш ли ти како нас трују, запрашују, вакцинишу, глобално загревају..."

У Паризу, а потом у градовима широм света, све до Токија, боравиће на сличним скуповима тражећи инспирацију за своју књигу о нуклеарној бомби. Тако прича о садашњости која угрожава будућност, о нама који угрожавамо природу и како нам она узвраћа.

Паралелно теку два пута, на једном, у тропима Паоло покушава да оживи брак, на другом да нађе инспирацију за књигу. На оба нас упознаје са низом ликова, бахатим богаташма у луксузним летовалиштима и посвећеним или помало чудним научницима.

Тасманија није простор већ тренутак

Када пише о атомској бомби неизбежно је подсећање на Хирошиму и Нагасаки. То је списатељски успон књиге. Без сувишних речи, са сведочанствима преживелих, чињеницама из прошлости, суочава нас с једном од највећих претњи човечанству - тако актуелном ових дана.

Мале атомске бомбе титрају у сваком јунаку књиге. Карол је нашао Бога тамо где га није тражио, Ђулио, Паолов друг са студија, остао је одан путу физичара, постао успешан али не зна да разговара са рођеним сином. Новели ће многим читаоцима бити омиљени лик. Тако предано проучава облике облака. Нема клишеа. Сви јунаци су аутентични, Ђорданови. Он је писац наших дана и заслужено лауреат престижне италијанске награде "Стрега".

Шта је најважније у овом делу? Нико не одустаје, нико се не предаје на путу ка некој својој Тасманији.

Волим да прочитам коментаре читалаца о књизи на друштвеним мрежама. Занимљиво је да их овај роман подстиче углавном на потрагу за решењима великих питања света.

Несумњиво: кренућете и ви у потрагу за својим сигурним острвом после ове књиге. Ја сам схватила да Тасманија није простор већ тренутак. Сваки у којем сте се пронашли. Неће свет сложити све коцкице. То можемо само ми, свако од нас, упркос свему, не тежећи апсолутној срећи.

уторак, 18. јун 2024.
27° C

Коментари

Nena
Мамурлук – како преживети дан после
Cigarete
Шта ми се догађа с организмом кад престанем да пушим?
Decija evrovizija
Дечја песма Евровизије
ablacija
Шта је превенција за изненадне болести
Gdjj
Комшије