Два новогодишња романа: „О, Вилијаме!“ Елизабет Страут и „Певање о вакуумираном пилету“ Луси Рико

Бајка је у нама, само треба да је пробудимо - "О, Вилијаме!" Елизабет Страут у преводу Александра Милајића

Вратила нам се Луси Бартон. Сада као призната ауторка живи у Њујорку, путује светом на гостовања и сајмове, и то "првом класом где ти дају пакетић с четкицом и пастом за зубе", има новог мужа Дејвида. Али ту је пре свега да нам исприча причу о бившем супругу, Вилијаму. Сама суштина стала је већ у наслов.

У том узвику “О Вилијаме” је све неверица, нежност, наклоност, љубав, мржња, неразумевање и мирење, ситна неверства и велике издаје, сви титраји осећања која се смењују у односу с њим, у које мајсторски уме да проникне добитница Пулицера Елизабет Страут.

Све почиње чудним рођенданским поклоном његове жене Естел - претплатом за тражење предака путем интернета. Оно што је изгледало као дар ради дара, па игра, претвориће се у запањујуће откриће.

Луси, после смрти мужа и Вилијам којег напушта и трећа жена, крећу на пут у Холтон где је његов отац боравио као ратни заробљеник. Почиње несвакидашња авантура, паралелно путовање: у непознату прошлост Вилијемове породице и познату прошлост, сећање на вишедеценијски заједнички живот и распад брака Луси и Вилијама.

Свака станица, хотел, доручак, улица... повод је за буђење успомена на заједнички живот, упознавање, пријатеље, лепе и тегобне тренутке, његове ноћне море, причу о очевима који су се у Другом светском рату борили на супротним странама, о вољеним ћеркама и невољеним мајкама којима је заједничко шкртарење љубави према деци.

Живот Кетрин Кол, Вилијамове мајке, одмотава се изненађујућим токовима.

Луси, иако се себи чини "невидљивом", "ипак зна како је бити обележен и изопштен из друштва". Материјално сиромаштво из којег је потекла није пресудно, емотивно копка душу читавог живота и "ум када настави да путује за свој грош".

Много је дирљивих момената у њеном размишљању и понашању, али најупечатљивија је жеља да мисли да је било другачије: "Убеђујем себе да ме је мајка волела. Мислим да је радила то онако како је могла."

Психијатрица има одговор: "Жеља никада не умире".

Зато је измислила мајку коју често позове када празнина и самоћа опустоше свакодневицу: "Мамице, боли ме, боли ме."

Да је другачија, натопљена горчином, била би сасвим обична, једна од толиких. И не би била јунакиња романа и не би Елизабет Страут постала финалисткиња Букера. Створила је Луси Браун, ону којој Вилијем каже: "Ти си јединствена, Луси. Ти си дух... На свету никада није постојао нико сличан."

И оваквим књигама је тешко наћи сличне. Зашто ме подсећа на празник? Зато што се тада сви сете да позивају на љубав, топлину, доброту, пажњу (додуше углавном изражену комерцијалним мерилима), а овај роман је литерарно празновање.

Без нестварног савршенства бајки, без илузија о апсолутно иделном. Бајка је у нама. Само треба да је пробудимо. "О, Вилијаме", па ти то можеш. Сваким редом.

Када би Езоп данас писао басну изгледала би баш овако - "Певање о вакуумираном пилету" Луси Рико у преводу Оље Петровић

Ево литерарног споменика свим животињама које су као намирнице завршиле на празничним трпезама широм света. Њихови представници на страницама дебитантског романа Луси Рико су: Теодор, Јемац, Ћубан, Лолита, Жервез, Зелда... пилићи.

Спремите се за невиђене обрте! Нежно, топло и хумано, па окрутно и хладно, љубав па мржња, врхови маште и понори лудила, комично па тужно. А прича вијуга неосетно између паралелних светова вођена савршеном списатељском руком.

Прво упознајемо Теодора, пиле који на фарми трупће по тлу, не смета му киша, "прихвата је као неутралну варијабилу".

Потом Полу, девојку која долази из града да се опрости са мајком на самрти и испуни јој последњу жељу, да убије Теодора. Она не зна да убије пиле. Од једног давног рођендана када је то мајка учинила пред њеним очима чак их и не једе. Вегетаријанка је. Али последња жеља мора бити испуњена. Мора и да брине о пилићима које је мајка узгајала и да им одузима живот како би их продавала на пијаци. А, заволела их је. Како да им се одужи? Написаће неку врсту омажа, неколико редова да изрази посебност сваког од њих. Свако пиле продато на пијаци, добија етикету с биографијом.

Жорж

"Простор је слобода духа. Лутао је да би померао границе животињског поља, убрзавајући када је осећао да га пристижу, вребајући опасности, гледајући свуда око себе... Живот му је био лудачка освајачка трка и нико се није усудио да му каже да се врти укруг".

Шарл

"Шарл је волео свежину људских руку, откуцаје њиховог нежног срца. Човек, пиле, иста крв, исте борбе.”

Китила је док је писала биографију Бергу, пилету спортисти.

"Пабирчила реченице, међу којима је и ова мазнута из неког погребног говора: Живео је само да би пасао."

А како на то гледају остали продавци? Како на топао људски чин гледају људи? Не благонаклоно. Чак ће је казнити.

Враћа се у град, а њена љубав Луј учествује у процвату посла с продајом пилића. За њега су они само "теоријска ствар", али због Поле једно пиле ће прихватити и као кућног љубимца. Он је архитекта и пројектује здање за одгајање пилића.

Веге хероина седа на hi tech трон те паметне зграде с игралиштем за пилиће, у светлуцавим ултрамодерним супермаркетима потражња за њима расте, одабрани тим сценариста пише хиљаде биографија, бизнис води искусни Фернан.

Све је ту: брига о бренду, brainstorming, незасити конзументи.

Успела је. Према критеријумима потрошачког друштва. Али сетимо се све је почело од жеље да сачува идентитет сваког пилета, да истакне његову аутентичност.

Пола је на потезу. Читалачко узбуђење на врхунцу.

У једине две биографије о људима написаће о Лују: немаран, доколичар, сањар, деликатан... Изнад свега је волео да се игра, да трчи, ствара и замишља гнезда других, а у свом је подлегао. О себи само два глагола: писати, убијати.

Питања о односу човека према животињама и природи, само се нижу.

Када би Езоп данас писао басну изгледала би баш овако.

Нема дилеме зашто је књижевни првенац Луси Рико понео Награду за најбољи еколошки роман.