Књиге за децембар: „О Јеверима и Јункерима" Ерленда Луа и „Гранична стања" Игора Маројевића

Кад психијатрија превиди постпанк – „Гранична стања” Игора Маројевића

О границама у нама и око нас промишљено, узбудљиво, потресно и с мером духовито, пише Игор Маројевић у новој и свакако једној од његових најбољих књига. У пет новела сместио је дуги низ граничних стања нашег доба, менталних и географских.

Што не могу психијатри може добар књижевник – да проникне у мрачне дубине, да стрпљиво расплиће, нит по нит, танано, сложено ткање људске душе и натера на размишљање, можда и признање себи о ономе што је још срамота признати другоме.

Све што гледамо у Вестима као крајњи насилнички начин има семе у дијагнозама којих често нису свесни ни они који их имају. Пре него што је литерарно савршено „пресадио” у своје ликове аутор је очигледно медицински проучио „разне видове психопатологије, бордерлајн, биполарне или нарцисистичке поремећаје личности, садизам”.

Један његов јунак, додуше, каже: „Причати о чистој депресивности и агресивности, па чак и анксиозности, данас кад су у свету ин биполарни поремећај, ПТСП… то је као да је човек остао на слушању раних Стонса или Хендрикса и превидео панк, њувејв, постпанк, нови романтизам...”

Словеначког сликара Матјажа Долинара у новели „Алтер Его" упознајемо као „дигиталног близанца" београдског колеге Бориса Грбића. Њихови радови су били запањујуће слични „по дигитализованом и поуљеном стенсилу на платну” и мотивима на појединим сликама. Борис прихвата позив да буде гост у Матјажевој кући у Савудрији. И ето преокрета.

Уз поклон, литар дуње бренда Маројевић, словеначки домаћин почиње да показује право лице ментално поремећеног човека, а литерарни бренд Маројевић учиниће причу о даљем Борисовом боравку у Словенији узбудљивом пикарском новелом нашег века.

Читаоце увек копка шта је у делу фикција, а шта стварно.

Познајући биографију писца који живи између Београда и Барселоне очигледно је да је основа прве новеле стварно искуство. Списатељски дар и приповедачка вештина урамили су је у узбудљиву причу и извели из граница бивше Југославије где су смештене радње других новела.

„Општа места у ванредном стању”, прича је о истрази у полицијској станици на франкфуртском аеродрому. Метално-стаклена кабиница је гранично подручје главног јунака који из Шпаније путује у Србију.

Иако поседује пасош своје земље, нема право да ступи на територију Немачке с истеклим шпанским документима. Како објаснити живописним ликовима немачких полицајаца да није могао да их обнови јер је у Каталонији због покушаја одвајања активирано ванредно стање? Проживећете сваки тренутак са њим као да је ваш.

Ако знате да је радња „Позитивца” смештена у време ковида биће вам јасно да је реч о иронији у наслову. Главни јунак је имао несрећу да буде позитиван на тесту, али у пишчевој игри то и има позитивне елементе јер тако добија бесплатан смештај у Црној Гори, где се склонио од полиције.

То коначно и његовом оцу даје прилику да поступи родитељски. До тада једино заједничко што имају је депресија. Отац је и нарцис, некадашњи лекар који чак и пандемију злоупотребљава, „пласира два болничко-болесничка бестселера”. „У замршеним околностима човек самим разметањем, макар и нетачним ставом, добија поклонике.”

Издаваштво је његова опсесија на коју је утрошио све, на крају се и задужио, па је и он у бекству, од зеленаша. А опасни локални момци вребају у подгоричком кафићу. Обрачун је неизбежан. Уместо оружја противници у доба короне потежу пљувачку. Ко ће преживети?

Границу са БиХ прелазимо у друштву Димитрија Бишћанског, колумнисте београдског недељника и музичара. Креће у Сарајево на први међународни фестивал новинара. Упознаје две суграђанке и локалног колегу. Ин вино и ракија веритас!

Ново послератно разумевање Срба и Бошњака топи се у алкохолу, а ПТСП босанског младића и шовинизам београдског некадашњег борца за права житеља ратног Сарајева доводи у опасност београдску екипу.

У завршној новели идемо на Косово, у време које се протеже од раних седамдесетих до краја деведесетих. Околности, личне амбиције, љубав, издаја… све је ту. Прича се рачва у низ токова градећи слику породице која трпи све ударе. Фамил(и)ја, етнички чиста албанска породица, добија „и” из заграде када се старији син Скендер ожени Српкињом.

Чињеница да је много старија и већ има дете из пропалог брака додатно компликује ствари. Она, браћа, сестре, свако са својим неоствареним сновима руши делић по делић породицу чији је једини стуб отац, бескомпромисни борац за поштовање правих вредности. Његова смрт симболичан је крах породичних темеља. Толико је питања о границама у које стају важне ствари живота и толико одговора.

Само треба пажљиво слушати Маројевићеве јунаке. На њиховим грешкама се учи. А пратићете њихове судбине, навијаћете за њих, делићете и најмању наду за спас од хаоса с оне стране замишљене границе, све зато што свака новела има причу, праву, узбудљиву и не остављате је до границе измерене страницама – 175.

Рачун за 18. рођендан – „О Јеверима и Јункерима” Ерленда Луа, превод Радоша Косовића

Ново од Ерленда Луа! Довољан разлог да читате роман „О Јеверима и Јункерима”. Духовит, чудесан и једноставан, све оно на шта нас је навикао писац у претходним делима која су освајала срца читалаца до врхова бестселер листа и стручне јавности доносећи му престижне награде: Прохујало са женом, Наиван, Супер, Чињенице о Финској, Доплер, Волво камиони, Крај нама познатог света, Животиње у Африци...

Лековити хумор без цинизма, сатира и између редова, прича о обичним људима, галерија ликова који су смештени под два имена, Јевери и Јункери. Баш они, такви каквим их представља аутор, велика су драгоценост овог дела. Доказује Лу поново да је мајстор кратке форме, савршене композиције, уметник речи, сјајан приповедач несвакидашње перцепције.

Састојци од којих прави роман тако су једноставни, а дело јединствено. Прасе, дабар, блато, банане, камионет, ветрењаче, снови, лото, жене, смрт.

На самрти је главни јунак, стари Јевер, који на заласку живота подучава младог Јевера о свим тим стварима и оном што је најважније, о осам векова дугом сукобу са породицом Јункер, на суседној фарми.

Навикли смо на Луа бунтовника који оштро критикује нежељене тековине цивилизацијског развоја, мрачне идеологије, нетрпељивост према другом и другачијем. Овде тај проблем смешта у свакодневну раван – нетрпељивост према комшији. Наравно, само Лу од џангризавог старца који у комшијском понашању и навикама види све најгоре може да направи вољеног јунака. Али и када делују детињасто невино редови пред вама, не заваравајте се! Лу увек шаље важну поруку.

Јункери су ружни, накривљени, кратковрати, живе насред планине па не виде сунце од новембра до марта, далтонисти су, пеку само три врсте божићног пецива... тако их описује стари Јевер.

Сукоб је, додуше, започео далеки предак Јевера позајмивши без питања скретничарску полугу од Јункера. Чукундеда је кажњен, али породици је остала полуга заувек, па ето поуке младом Јеверу и Луовог виђења стварности која се вековима понавља: „Људи заборављају. Добро је то. Тако оно што је украдено постаје имовина.”

„Дечје књиговодство” забавиће вас посебно, мада је аутор сигурно имао на уму и да подстакне на размишљање о потрошачком друштву у којем се васпитавају деца.

„Сигурно се сећаш да си за осамнаести рођендан добио рачун од мајке и мене? Сматрамо да одрастање не треба да буде бесплатно. Ми Јевери брижљиво водимо рачуна о свим трошковима повезаним с одређеним дететом. У то спадају храна и намирнице, наравно, као и одећа и опрема. Уз то и праведно утврђен део издатака за кућу, бензин, одржавање хигијене и забаву”, објашњава стари Јевер наследнику. То бележе сваке вечери у велику књигу. Невиђени проблем је настајао кад деца касно затраже још чашу млека и парче сира па то треба накнадно додати. За утеху нису бележили тржишну већ прилагођену цену. „Не желимо да ти наметнемо неподношљив терет, већ да те упутимо у живот који се на крају крајева своди на приходе и расходе.”

А како је прошао брат који не отплаћује редовно дуг? Објашњење је Луовско. За осмех.

Коначно има и нешто позитивно о Јункерима да каже Јевер: „Они читају”. Али гле чуда, читају чак и романе, приче које је неко измислио. Пита се: „Зар је могуће да људи седе у граду и измишљају нешто што се није десило, а Јункери и остали наседају на то и читају њихове књиге?” Ако неко стварно има такву дилему, најбољи одговор лежи на страницама овог романа.

Онима који нису до сада читали Ерленда Луа ево почетка једног великог пријатељства. Љубитељи његовог дела наставиће да га воле.