Бугарски добитник „Букера“ – отварање временских склоништа и Пандорина кутија прошлости

Овогодишњи добитник Међународне Букерове награде је Георгије Господинов за роман „Временско склониште“. Реч је о првој књизи написаној на бугарском језику која је добила ово престижно признање.

Одавно европска књижевна сцена није добила књигу за коју са правом можемо рећи књига године. Поред несумњивог књижевног квалитета она нас све дотиче и на личном и оном ширем друштеном колективном европском плану.

Полазећи од тога да ми непрекидно производимо историју, да смо фабрика прошлости, енигматични јунак овог романа започиње експеримент стварања клиника за прошлост, које нуде излечење од Алцхајмерове болести.

Пацијенти се враћају у годину коју пожеле и које се још сећају. Међутим све више здравих људи жели да сиђе у прошлост и изгуби памћење својом вољом.

„Враћамо се питању сигурности. Човек је предодређен да тражи угао и ћошак из ког ће посматрати тај свет. Господинов је схватио то. Сви они који анализирају глобална питања знају да морају да се поставе на неко место на ком ће бити сигурни, а то је повратак на сигурне ствари из прошлости“, каже уредник књиге Владислав Бајац.

У повећаној производњи сећања, пројекат временских склоништа се шири. Приступају му и државе које расписују референдум о прошлости.

Пандорина кутија са даровима прошлости се отворила за све Европске земље. У Бугарској тако битка се води да ли одабрати јуначку прошлост, сан о Великој Бугарској или социјалистичку.

Старе навике показују се као жилаве и јаке када је некадашњи источни блок у питању,а и западни не може да се сложи. Међутим, некако ће се сви скупити у сабирну тачку 1989. годину.

„Осамдесетдевета година је увод у све што се касније зове Берлински зид, нова друштвена уређења и све остало што смо доживљавали тада као срећну будућност. Када се сад осврнемо на то, хоћемо опет бити иронични. Шта се очекивало, а шта се десило. Иза тога стоји та суштина измирења и индивидуалних уверења о питању времена да ли се оно коси или иде у тренду и оним што зовемо заједничким животом“, истиче Бајац.

Фрагментарно аутобиграфским детаљима и ширим плановима, Господинов је захватио целокупну историју Европе XX века и направио причу о потреби да се заборави и самом заборављању.

Али и о потреби човека да се склони из времена будућег, које је очигледно постало несигурно.