Зашто масони личе на дружину Билија Питона у духовитој и опомињућој „Чаробној фрули“ на Салцбуршком фестивалу

Како би Салцбург могао без Моцарта? Овогодишњи Салцбуршки фестивал, на свом богатом оперском репертоару гледаоцима је понудио класик за сва времена – бајковиту, надахнуту, виртуозну Чаробну фрулу, извођену небројено пута на овом празнику музичке и драмске уметности, са традицијом дужом од стотину година.

Као и пре четири године, режија је поверена Лидији Штајер, али представа, по речима саме редитељке, није ни налик ондашњој. Основна нит јесте, јер се прича, у њеној верзији, у потпуности врти око тројице дечака (одабраних из реномираног Хора бечких дечака), којима деда прича бајку за лаку ноћ о Тамину и Памини, њиховим искушењима, брбљивом Папагену, моћном Сарастру и осветољубивој Краљици ноћи.

Смештена у праскозорје Првог светског рата, већ током увертире, радња почиње једном бергмановском породичном драмом у којој напетост виси у ваздуху, јер дечаци касне на вечеру, оца неки „важни послови“ одвлаче од трпезе, а мајчина фрустрација кулминира хистеричним нападом.

Како би смирио уплашене дечаке, деда им чита бајку о чаробној фрули, и ту почиње фантастично путовање где се преплићу имагинарно и стварно, па месарев син постаје весели ловац на птице Папагено, рашчупани ложач – зли Моностатос, а антагонизам унутар породице огледа се кроз сукоб Сарастра и Краљице ноћи, као оца и мајке.

У односу на претходну поставку Штајерове, која је била на огромној бини Фестшпилхауса, ова је смештена у готово упола мањи простор дворане Haus für Mozart.

Захваљујући двоструко ротирајућој бини, сцена се мења из часа у час и прати динамику радње и ликова, па се гледа без даха и без опасности да упадне у монотонију.

Редитељка, између осталог, акценат ставља на масонску симболику Моцартовог дела. То и јесте једна од основних нити опере музичког генија, где је Сарастро моћни владар, који главне јунаке спроводи кроз разна искушења, као процес иницијације у братство где владају праведност и љубав.

Познато је да су и Моцарт и либретиста Чаробне фруле, Емануел Шиканедер, били масони и припадали истој ложи.

Лидија Штајер са иронијом гледа на Сарастрову бркату мушку дружину, свих висина и раса (у својим идентичним оделима и шеширима помало подсећају на комичну екипу Билија Питона из филма Маратонци трче почасни круг), која седи за столом кројећи мапу света, гурајући народе у ратове и страдања и гушећи се у диму сопствених томпуса, док им жене, завијене у црно, са копреном преко лица, везу гоблене.

Од њиховог мешетарења и слављеног тријумфа на крају остају само лешеви и људи осакаћених тела и душа.

Са посебним подсмехом редитељка се осврће на мизогинију присутну у стиховима либретисте, која је за данашње време врло "политички некоректна", али коју се, срећом, нико од родноравноправних чистунаца није усудио да цензурише.

Жене су у појединим сценама духовито осликане као секси комади воћа и поврћа који плешу у ритму музике или, попут Папагене, као слатка тортица са мини сукњом од шлага и вишњом као шеширићем. Само за гледање, конзумирање и уживање!

Да ли се уопште савремено еманциповано друштво одмакло много од овог стереотипа?

Јоана Малвиц је сигурно управљала музицирањем Бечке филхармоније.

Млада Швајцаркиња, Регула Милеман, као Памина била је кристално чиста, са гласом попут фино брушеног дијаманта. Осим гласа, одличан глумачки таленат је показао Аустријанац Михаел Нагл као Папагено. Швајцарски тенор Мауро Петер као Тамино је био коректан, као и бас Тарек Назми као Сарастро.

Американка Бренда Ре је у двема атрактивним аријама са колоратурама дочарала неуротичну и срдиту Краљицу ноћи, али нас није и задивила.

Огроман аплауз публике заслужено су добили Роланд Кох као деда наратор и тројица Бечких дечака, међу којима је и дванаестогодишњи Београђанин Теодор Грегор Илић.

Њихови анђеоски гласови звучали су сигурно, а успешно су савладали и захтевни мизансцен, будући да су безмало били у свакој сцени представе која је трајала три сата.

Чаробна фрула ће током Салцбуршког фестивала, који траје до краја августа, имати укупно осам извођења, а карте, чија је цена била и до 450 евра, распродате су одавно.