Дипломата Петра I Великог Сава Владиславић Рагузински

Радио-телевизија Србије већ неколико година континуирано ради на повратку из заборава овог знаменитог Србина. Поменимо само нека дела: емисија Редакције за културу Културно-уметничког програма, уредника Војислава Карановића у режији Иване Стивенс; прилог у емисији Око магазин Стевана Костића; репортажа поводом откривања споменика грофу Сави у Санкт Петербургу у емисији Квадратура круга Бранка Станковића, документарни филм Драгана Ћирјанића Тројицкосавск - Кјахта Саве Владиславића ; Издаваштво РТС је у библиотеци РАРА објавило књигу од Саве Владиславића (приредио Владимир Давидовић), репортажа Светлане Илић, бројне радијске емисије...

Културној мисији у част грофа Саве Владиславића Јавни медијски сервис Србије у реализацији службе Баштина сада се придружује и документарном изложбеном поставком у Галерији о дипломати цара Петра Великог. Коаутор изложбе је Бранко Вукомановић, потомак грофа Владиславића.

Буран живот Саве Владиславића Рагузинског 

Гроф Сава Владиславић Рагузински, рођен је далеке 1669. године, негде око села Јасеник недалеко од Гацка. Формирао је руску спољну обавештајну службу, разграничио руско и кинеско царство, активно учествовао у војним операцијама Руског царства и реализовао потписивање мира са Турском...

Обновио је српско школство, шаљући из Русије у Сремске Карловце прве учитеље и уџбенике. Формирао је балканску политику Руске Империје, што је резултовало ослобођењем од османске окупације непун век касније. Својим покровитељством многим уметницима задужио је светску културу, а највећи композитор епохе у којој је живео, Антонио Вивалди, посветио му је једну од својих опера.

Током свог бурног живота увек је носио отаџбину и светосавље у срцу.

Изложба у Галерији РТС

Изложба са детаљном презентацијом више од 100 докумената, слика, цртежа и фотографија артефакта који сведоче о импозантном животном путу, делу и завештању „најмоћнијег Србина након Цара Душана“ први пут се представља српској публици, пре свега захваљујући Националној библиотеци Републике Бурјатија и Представништву Министарства спољних послова Русије у граду Улан Уде, престоници ове републике Руске Федерације на чијем се крајњем југу налази град Кјахта, древни Тројицкосавск који је основао гроф Сава Владиславић у част Светог Саве.

Изложба у Галерији РТС је посвећена сећању и на недавно преминулог Владимира Давидовића коме је једна од животних мисија била да грофа Саву Владиславића истргне из историјског заборава и додели му заслужено место у националном памћењу. 

Владимир Давидовић о грофу Сави

Сам Владиславић сведочи да је рођен 16. јануара 1669. у српској породици Владиславића, на имању које се налазило између села Јасеник и Берушица, недалеко од Гацка. Остаци те куће сачувани су до данас, а у народу су познате као куле кнеза Владиславића. Житељи Гацка с поносом говоре о тој породици која се прославила још у доба Српске средњовековне државе. Из ње су потекли многи кнезови и народне вође.

Због напада турских банди породица је прешла у Дубровник, чије је историјско име тог времена Рагуза. Дубровник је у то доба био вазал Османског царства. У Дубровачкој републици отац Саве Владиславића бавио се трговином, која је Сави омогућила да посети Француску, Шпанију и Млетачку Републику. Стекавши широко образовање и добивши од оца нешто почетног капитала, отишао је у Цариград у коме је покренуо сопствену трговину. Ту је свом имену додао наставак Рагузински.

У Цариграду долази у контакт са руским амбасадорима В. Голицином и Е. Украјинцевом којима неофицијелно преноси поруке, али и документа до којих је могао да дође о односима Порте са Француском, Енглеском, Аустријом и Млетачком Републиком. Ти документи су у многоме допринели закључивању руско-турског примирја тог доба.

Добро образован и добро информисан, Сава је у Турској, Венецији и Француској организовао сопствену трговачку мрежу, која се сматра првом Руском обавештајном мрежом у иностранству. Спољна обавештајна служба је Русији у том тренутку била неопходна. Стога му је Петар Велики за награду издао указ са правом слободне трговине у Русији.

Године 1702. Владиславић се упутио у Русију носећи са собом свој опис пута Црним морем у Москву. У том извештају детаљно је описао луке, гарнизоне, њихово наоружање и места сидрења отоманске флоте, а прибавио је и друге податке обавештајног карактера.

Године 1708. Сава је прешао у Москву за стално, а 1710. године је добио чин дворског саветника.

Бројне су његове активности, од којих се истиче увођење бакарног новца у Русији, због чега је постао службени организатор коришћења бакра за монетарни завод Русије, старао се о суштинској организацији специјалног образовања младих дворјана, о изградњи морске флоте и о развитку и јачању дипломатских веза Русије са западном Европом. Залагао се за развој односа са словенским народима на Балкану и практично је био креатор балканске политике Русије.

Године 1711. Сава Владиславић је представник Русије у Црној Гори и Молдавији. Активно је учествовао у Прутској војној операцији. За заслуге у тој бици награђен је правом на слободну трговину у Русији у трајању од још 100 година.

Јекатерина I је 24. фебруара 1725. године Сави Владиславићу доделила грофовску титулу, а већ 18. јуна послала га је у дипломатску мисију у Кину. Био је то његов последњи подвиг у славу Русије. Његова мисија значила је: почетак интензивне трговине са Кинеским царством, установљена је државна граница и формиране су регуларне војно-граничне јединице.

Сава Владиславић био је трећи амбасадор Русије у Кинеској царевини Цин (Ћинг). У архиву спољне политике Руског царства у фасцикли Односи Русије са Кином за 1729. годину чувају се листови 229 и 230 – Указ цара Петра Другог упућен Сави Владиславићу којим се изражава задовољство цара резултатима Савиних активности у Кини.

Исцрпљујући преговори у Пекингу трајали су пола године. Одржано је 48 конференција на којима је разматрано 20 пројеката. Остала је запамћена Савина изјава да: 'Руско царство жели пријатељство кинеског цара, али се и непријатељства не боји и да је за њега спремно'.

Године 1727. Сава је отишао из Пекинга, али су се преговори продужили на граници. Коначно је на реци Бури 20. (31) августа 1727. године закључен Бурински споразум, корак ка разграничењу који је потписао Сава Владиславић са опуномоћеним представником Империје Цин.

Бурински споразум је у целости ушао у састав Кјахтинског споразума који је потписан 21. октобра 1727. Овим споразумом утврђено је постављање границе, а руско-кинеска трговина званично се могла одвијати на два места: на реци Кјахти и на реци Аргуни, недалеко од Нерчинска. Тако је Тројицкосавск – Кјахта постала својеврсни пролаз – врата у централну Азију.

Године 1728. 15. јуна, Сава Владиславић је у присуству Кинеза и целог руског посланства поставио камен темељац слободне трговине Новотројицке тврђаве. Град Тројицкосавск назван је по небеском заштитнику Саве Владиславића – Св. Сави Српском.

Носилац је ордена Св. апостола Андреја Првозваног који је имао девизу: 'За веру и верност'. У своје време то је био најзначајнији орден Руског царства, који је после револуције 1918. године био укинут, а 1998. године орден је поново успостављен у Руској Федерацији.

Носилац је и ордена Светог Александра Невског који му је доделила царица Јекатерина I. Овај орден додељивао се као награда за војне заслуге.

Преминуо је 17. јуна 1738. године на свом имању Матокса у санктпетербуршкој губернији. Сахрањен је у Благовештенској цркви (Националном пантеону Русије) лавре Светог Александра Невског у Санкт Петербургу.

Споменици Сави Владиславићу подигнути су најпре у Сремским Карловцима и Гацку, а затим у Шлисељбургу (Санкт Петербург), месту на коме је 1703. гроф Апраксин представио Петру Великом Саву Владиславића. Четврти споменик му је подигнут у Херцег Новом, испред цркве Светог Ђорђа на Топлој.

Године 2018. споменик му је подигнут и у граду који је основао – Кјахти (под именом Тројицкосавск, како се звао све до 1934. године), Република Бурјатија – Руска Федерација.