Филм „Синдром лутке“ – када уметност постане важнија од стварности

Руски филм „Синдром лутке“ (2015) редитељке Елене Хазанове, доступан на „Јутјубу“ са српским преводом, настао је према савременом роману Дине Рубине. У питању је вредна и слојевита драма у којој се преплићу различити временски токови, нарочито у првом делу, када се сударају садашњост и прошлост, кроз сећања главног јунака Петје.

Такође, радња је постављена у мистични контекст, јер приповест има основу у прошлости из које кипе магија, враџбине и проклетства, што филм обавија нарочито узбудљивом, готичком атмосфером.

У основи се приповеда историја велике љубави, између Петје (Јевгениј Миронов) и Лизе (Чулпан Хаматова), љубав која траје читав век, од њихове младости, судбинска љубав прожета неминовношћу, нераскидивошћу, упркос искушењима изазваним наслеђем проклетства.

Петја је луткар омађијан својом уметношћу, од ране младости потпуно уроњен у свет луткарства, за њега стварнији од саме стварности. Када након губитка бебе, Лиза оде на психијатријско лечење, да би попунио ту ужасну празнину, Петја прави силиконску лутку Елизу, у природној величини, застрашујуће и дирљиво веродостојну копију Лизе.

Са њом прави представу која постаје велики хит и извор њихових прихода. На празној сцени, гледаоци прате кореодраму, емотиван плес Петје и Елизе, уметнички одраз разорне снаге љубави.

Како радња одмиче, Петја постаје опседнут лутком, и након Лизиног повратка у њихов живот, што Лизи почиње да смета.

Овако постављена нарација има изванредне метафоричке могућности, у смислу развијања значења односа између уметности и живота, уметничке инспирације и стварног бића, имагинације и реалности, као и између ствараоца и његовог дела.

Такође, радња филма поставља и питања о љубави, њеним значењима и границама са опсесијом, која је постепено уништава. Она су врло упечатљиво изражена у делу филма који приказује Лизине сеансе са психологом Борјом (Мераб Нинидзе), док се она жали да је Петја гуши, желећи да она непрестано буде са њим, да постане његова сенка, да изгуби себе.

Паралелно са овим Лизиним исповестима пратимо Петјино прављење лутке Елизе, које показује његову жељу за потпуним поседовањем Лизе, макар и кроз њену копију. Та копија постаје боља верзија Лизе, како она сама у једном тренутку примећује, верзија која не драми, нема кризе, не пада у депресије.

Ове сцене истовремено откривају и проблем порозности границе између стварности и уметности, могућност да уметност за њеног ствараоца постане битнија од живота, претећи да га смрви.

Филм изазива и питања магијске моћи лутке, њене ритуалне димензије, везу са оностраним, што подсећа на размишљања позоришног редитеља и теоретичара Едварда Гордона Крега, са почетка двадесетог века.

Крег је сањао о позоришту лутки које ће заменити класично позориште, подстичући интересовање за лутке у ширем уметничком контексту тог времена, код Пабла Пикаса, Пола Клеа, Оскара Шлемера. За Крега је марионета била инкарнација духовности човека, његово најдостојанственије обличје.

На том трагу можемо тумачити и Петјино дело Елизу, чије стварање и сценско оживљавање одводи у нове, неистражене просторе сагледавања уметности, као и живота.

четвртак, 18. јул 2024.
27° C

Коментари

Dobar tekst, ali..
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Zelja za lepotom
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Bravo
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Miss
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Treba li zabraniti lepotu?
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару