Филм „Портрет даме у ватри“ – Манифест о женском погледу

Манифест о женском погледу – тако је свој филм назвала редитељка Селин Сјама, која је за овај сценарио добила награду у Кану. Истина је да на сваком кораку овај филм мења мушки поглед на ствари у корист женског. Тешко да ту има иједног мушкарца, а чак и када се појаве, углавном их видимо с леђа или су им лица ван фокуса.

Сјама своју причу гради од летимичних погледа и зурења, од женских лица осветљених свећом или јарким сунцем на плажи, од огледала која захтевају пажљиво посматрање.Ту предмет посматрања постаје посматрач, који се изнова враћа основном питању – Ако ти гледаш мене, кога гледам ја? Чујемо га како одзвања кроз историјски тачне дискусије о начину на који је свет уметности спутавао жене тог периода, одређујући им предмет њиховог дела, као и кроз мит о Орфеју и Еуридики, који се попут сребрне нити провлачи кроз читав филм.

Промишљена и нежна прича са обала Бретање из 18. века прати романсу сликарке Маријан, игра је Ноеми Мерлан и невољног предмета њеног дела, Елоиз, коју тумачи Адел Енел. То јесте интелектуално еротична студија о моћи и страсти између две жене које једна у другој проналазе испуњење жудње према креативности, али је у исто време и филм о снази уметности која даје вредност свему, која чува и теши када је романса завршена.

Но више од свега, ово је прича о дубокој женској солидарности, без потребе да се бави савременом политиком и борбом између полова, која би актуелне феминистичке теме обојила сепија тоновима. Уместо тога, Сјама дозвољава овом сестринству да буја упркос традиционализму којим је окружено. Једна романтична љубавна прича тако постаје тројство једнаких, где господарица служавки сипа вино, негује је након абортуса и поставља је у центар уметничког дела. Сјама поседује сјајан осећај за структуру, за емотивне узлете, за катарзу која стиже таман кад треба. Сликарство није једина грана уметности из које Сјама извлачи идеје и аналогије. Ту су и књижевност и музика.

Једина музика у Портрету даме у ватри је величанствена а-капела песма, коју изводи група жена вештицама налик, око велике ватре у шуми. Једноставни латински стих – fugere non possum - који се преводи као „не можемо побећи“ изражава и фатализам и веру. Има у филму и квази-готских мотива, као и нешто из света сестара Бронте у шетњама по опасним литицама над морем.

Но Сјама веома вешто избегава потенцијалну мелодраму. Споља, чујемо само завијање ветра и хук таласа. Све делује усамљено и изоловано, али празнина која окружује Елоиз јесте мера њене слободе, а не знак њене духовне слабости. Фина линија између смрти и ослобођења једна је од великих тема романтизма, који се бави дивном меланхолијом љубави. У овом филму ова тема постаје готово утопијска.

Дуги кадрови често су са чежњом окренути ка дивљем, отвореном морском пространству и његовим таласима, који се ломе и који су јасна супротност сеновитом, мирном дому у коме жене остају затворене. Но ако су ограничени женски хоризонти негативни аспект филма, фасцинантни детаљи начина на који живе представљају центар ове приче.

Једино опраштање међу љубавницима је тихи, брзи загрљај. Па опет, Сјама је створила трагичну љубавну причу која је једна од најузбудљивијих у савременом филму. Попут неког изгубљеног књижевног дела из 18. века, она је истовремено страствена и строга, емотивна и филозофска.